Српска интелигенција у епохи апсолутног комфора

Миладин Митровић

Нема никакве сумње да су нови притисци међународне заједнице на Републику Српску дио континуиране колонијалне политике Запада усмјерене против српског националног идентитета и православне вјере у БиХ.

Историјско право српскога народа да свој национални идентитет, потврђен историјском реалношћу, закријепи на својој сопственој вјековној територији која се данас зове Република Српска сукобљава се са политичким, економским и стратегијским интересима западних сила. Другим ријечима, опстанак Републике Српске и право њенога народа на слободу никако се не уклапа у планове Запада о питању нових националних и етничких подјела у БиХ.

Представници међународне заједнице, прије свега високи представник у БиХ, заборављају чињеницу да Срби као балкански народ имају дубоку и кондензовану историјску самосвијест и да је за нас увијек суштински био важан богати историјски идентитет. Историјско памћење своје прошлости важан је функционални елемент идентитета српскога народа. Имати прошлост је системско и фундаментално свједочанство оригиналности једне нације и права једнога народа да опстане. Српски идентитет превасходно произлази из чврстог утемељења историјске самосвијести, која свједочи да Срби у БиХ нису дошљачки, метанастазички елемент на туђој територији, већ аутохтон, домаћи народ који је свој на своме. Управо из овога разлога “историјског права” западне силе су хтјеле у прошлости, а то чине и у садашњости, да оспоре самобитност и првородност српског националног идентитета у БиХ.

Борба за очување изворног идентитета једна је од основних компоненти како социолошког, тако и културолошког, али и психолошког идентитета Срба. Ова борба постаје посебно разумљива кроз призму крваве прошлости која свједочи да су западне силе увијек у својој политици радиле против интереса српскога народа. У својој суштини то је неизбрисиво свједочанство голготе коју су прошле генерације Срба које су само жељеле да буду и остану свој на своме и да буду оно што јесу - Срби - као што и ми то покушавамо данас.

Република Српска је живо свједочанство цјеловитости духовних и материјалних вриједности националне заједнице српскога народа у БиХ. Опстанак Републике Српске означава опстанак српског националног бића у БиХ. Због тога је примарни задатак свих нараштаја да својим радом дају допринос њеном очувању. Удјела у борби за очување Републике Српске у националним оквирима треба да имају не само политичари него и сви чиниоци који утичу на културу, образовање, духовност, етичке принципе. Српска интелигенција у лицима професора, аналитичара, новинара, књижевника, писаца, чувајући националну матицу свога народа постаје битан и незамјењив дио друштвенога живота. Иако далека од јавне политике, интелигенција је призвана да ствара животну филозофију народа и својим радом одржава континуитет и трајност културног насљеђа. Интелигенција треба не само да подсјећа на одговорности и моралне принципе него и да указује на сазреле проблеме унутар друштва и надолазеће опасности.

Можда више него икада улога српске интелигенције у процесу опстанка српског народа у БиХ данас постаје посебно актуелна и важна. Живећи у епохи апсолутног комфора, у којој на сцену наступају либерални принципи потрошачког карактера, глас српске интелигенте елите једино је способан да подигне свијест међу људима о важности очувања националног идентитета, а тиме и опстанка Републике Српске. Српска интелигенција утемељена на вјечним вриједностима православља, патриотизма и професионализма увијек се славила способношћу да у изузетним кризним тренуцима наше историје очува непромијењен дух и идентитет свога народа. Важно је признати болну чињеницу да се због различитих околности, свјесно или несвјесно, српска интелигенција потиснула на маргине друштвеног живота. Политика је довољно често занемаривала српску интелектуалну мисао и самим тим допринијела стварању атмосфере инертности и кризе идентитета националне интелигенције.

Посљедице ових процеса данас су видљиво деструктивне и поражавајуће. Због тога је изузетно важно да се српској интелигенцији данас отвори широки простор друштвенога дјеловања. За српско друштво то би значило опстанак субјекта који је увијек обављао функцију просвјећења свих слојева друштва, укључујући и политику, животно важну за опстанак српскога народа и Републике Српске.

(Аутор текста је старјешина храма Светог Василија Острошког у Бањалуци и предсједник Императорског православног палестинског друштва које је један од твораца идеје о изградњи српско-руског храма и културног центра у Бањалуци)

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана