Са запада ништа ново

 Мени је жао Европске уније. Они су у пуно горем стању од нас. Надам се да им ми можемо помоћи”, на конференцији за новинаре након састанка. Било је то понављање - не, не, не, не, не и не, као биланс самита ЕУ - западни Балкан, који је у четвртак (23.6. одржан у Бриселу. Медији су извијестили - нема почетка преговора са Сјеверном Македонијом и Албанијом, нема либерализације визног режима за Косово, ништа од кандидатског статуса за Босну и Херцеговину, нема напретка у преговорима Црне Горе с Унијом. Нема напретка ни у случају Србије око увођења санкција према Русији.

“Ионако нисам очекивао ништа од овог самита”, рекао је предсједник Србије Александар Вучић, преведено: регион није ништа добио, а ништа му није ни понуђено. “То зависи од политичке и геополитичке ситуације. Видело се сада да можете добити статус кандидата, да у смислу припреме нисте ништа урадили, (Украјина и Молдавија) када је у геополитичком интересу ЕУ, а да они који су много више учинили као Северна Македонија, Албанија и БиХ нису добили ништа”, објаснио је Вучић.

Западни Балкан не напредује када је ријеч о питању интеграција и за то је углавном крива политика Европске уније, каже Гералд Кнаус, директор берлинског труста мозгова ЕСИ, који често борави у региону Балкана и сматра да “магнет” могућег чланства полако губи сјај у земљама региона: “Свака разумна особа која вјерује у европску будућност региона очајава због тог начина дјеловања Европске уније. То стање очаја резултује апатијом, а сљедећа фаза је онда цинизам. И на крају људи једноставно одустају.”

Ријеч која лаже

У “Независним новинама” од 11.6.2010. писао сам: “Француски социолог Едгар Морен присјећао се времена након Другог свјетског рата, па је 1964. године у тексту под насловом: 'Европе више нема', написао: 'За мене, за нас, Европа бијаше ријеч која лаже'“. Балканске земље које су остале изван Европске уније сада су у прилици да тестирају остварљивост европских увјеравања да би “ЕУ без западног Балкана заувијек имала разочарану и обезнађену рупу у близини свог средишта”, како је 2. јуна 2010. у Сарајеву рекао британски министар спољних послова Вилијем Хејг. На тој дуго и помпезно најављиваној трочасовној конференцији под називом - “Европска унија и западни Балкан - високи ниво састанка” (!?), учествовало је 48 делегација. Велики труд који је уложила Шпанија као земља предсједавајући Европске уније у организовање овог скупа, биће упамћен једино по учешћу министара иностраних послова Србије и привремених власти Косова, уз пратњу УНМИК-а.

Послије свих грађанских ратова на простору бивше Југославије кренули су процеси помирења, подстицани европском перспективом цијелог Балкана. Они који су били у Источном блоку имали су више среће, јер су награђени одлукама о уласку у Европску унију, а да се није превише загледало у испуњавање услова. Бивше југо-републике су разврстане на различите степенике, што је више био резултат политичких одлука, а мање оцјена испуњености услова. Најгоре пролази Босна и Херцеговина, зато што нема концепта одржања ове земље са насљеђем међунационалног рата и страним противправним протекторатом у чијем одржавању активну улогу има и Европска унија.

Што се тиче пуноправног чланства земаља западног Балкана у ЕУ, да се не лажемо. Након што Хрватска добије чланство, неће бити нових чланица Европске уније до иза 2020. године. Ту истину не може промијенити пренемагање Брисела и појединих чланица ЕУ о забринутости стањем у региону. Повремена глуматања попут сарајевске конференције, послије деценије приближавања, тек потврђују да је то “дугорочан (!) циљ Европске уније”, како каже министар Хејг. Нико не зна каква ће бити политичка и економска конфигурација Европе и свијета након 2020. године. Најважније чланице ЕУ су највећи стварни противници проширења, иако јавно причају другу причу. Њихове владе пажљиво ослушкују јавно мњење и бирачке поруке својих грађана уплашених за егзистенцију у годинама рецесије и кризе која ће трајати. Како пише европска штампа,           Њемачка се, енергичније представљајући националне интересе, хлади према Европској унији. Нико не жуди за новим чланицама, јер се плаше за своју будућност. Клатно просперитета и моћи креће се ка многољудним државама богатим ресурсима. Отуд успон Кине, Русије, Индије, Бразила, који све више постају мотори глобалног развоја. Уз то, САД као увијек најмоћнија држава свијета и Јапан, као привредна велесила, илуструју предност државе над међудржавним асоцијацијама. Зато клатно не иде на страну Европе, која без обзира на степен уједињености, не може бити наднационална држава.

Остаје неријешени западни Балкан, на средини пута. Констатација италијанског министра иностраних послова Франка Фратинија изречена прије сарајевске конференције: “Уколико се балканске земље не интегришу у ЕУ, могу промијенити свој смјер. Са пажњом се требају посматрати активности и присуство Турске у овој регији. ЕУ ка себи треба повући земље западног Балкана. Уколико се то не учини, неке друге силе ће ступити на сцену”.

То је написано прије 12 година.

Послије шест година - исто

Поново сам 27. јуна 2016. У “Гласу Српске” под насловом “Европа - ријеч која лаже”, писао:

“Велика Британија је ове, 2016. на референдуму одлучила да изађе из Европске уније и остави огромну рупу у срцу ЕУ, али и цијелог западног свијета, који је употријебио најтежу артиљерију да заустави излазак Британије. Рупа још није толико видљива, али ће се црнило ширити како вријеме буде одмицало. Не само због најаве изласка других држава, које преиспитују свој останак, већ и озбиљних наговјештаја прекомпозиција Британије - Ирске - Шкотске, Шпаније - Каталоније, Италије - Јужног Тирола и других. Посљедице сваке врсте биће директне и индиректне. Сада несагледиве. “Брегзит” је у основи побуна против бриселске администрације, која је израсла у својеврсног монструма или франкенштајновско чудовиште, како то неувијено каже Мартин Шулц, предсједник Европског парламента. Шулц се придружио жаљењу због изласка Британије, свјестан да ово није само технички нокаут, већ много јачи тресак. Да се вратимо нашој бе-ха стварности и подијељеном друштву. Годинама су бошњачки политичари уживали подршку западних структура, што оних у Сарајеву, што у појединим земљама, да су равноправнији у односу на равноправност Хрвата, а поготово Срба. Статус жртве и морбидни бренд “Сребреница” (како га назива заувијек отишли паметни Босанац Александар Хемон, живећи у Канади и Америци), етничко чишћење и геноцид над Бошњацима, већи од холокауста, створили су скоро наркоманску зависност. Мало-мало па бошњачке политичке, медијске, вјерске, естрадне структуре захтијевају да интервенише ОХР, стране амбасаде, PIC као самоизабрано тијело самоизабраних земаља. Траже казну за Републику Српску, Додика, Владу и министре Српске, официре и куваре Војске Српске, итд. Неки странци се томе успију одупријети, па утекну на вријеме, неки у неформалним разговорима не крију огорчење притисцима којима су изложени у Сарајеву, неки то и напишу у својим опроштајним текстовима. Тужилаштво СДА је инструмент застрашивања и прогона свих оних који не салутирају бошњачкој, муслиманској БиХ. Тако смо дошли до највећег и најгорег садржаја бјесомучне трговине жртвама грађанског рата. Бошњаци годинама од свјетске јавности траже доношење резолуција о геноциду над Бошњацима у Сребреници и цијелој БиХ, етничком чишћењу, српским злочинима. Према ономе што је процурило из пописа испада да је Бошњака процентуално више него прије рата, а Срба мање. Не заборављамо да је “добронамјерна” Велика Британија у Савјету безбједности УН 2015. поднијела резолуцију о геноциду над Бошњацима, као што не заборављамо принципијелни вето Руске Федерације на такву подвалу. Споразум о стабилизацији и придруживању закључен још 2008. године мало је доброга донио БиХ. Послужио је за притиске и уцјене за отварање граница и слободну трговину која уништава и оно мало економије која се почела дизати послије рата. Брисел није брига шта ће бити са нашом економијом и животним стандардом, забрањујући нам и уобичајене увозне таксе за њихове пољопривредне и прехрамбене производе које они обилно субвенционишу из европског буџета. Уосталом, када гуше своје чланице попут Грчке, неће бити бољи ни према потенцијалним кандидатима за чланство. Сада још и траже да и такав не баш повољан споразум БиХ додатно олабави са још више штете за нас.”

Јун 2028. године

За шест година можда ће бити довољно написати само једну реченицу: “Нема више ништа од онога што је некада било”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.