Прво мир, па све остало

Мухарем Баздуљ

Да је почетком 1992. године, неко спровео анкету међу ондашњим становницима Босне и Херцеговине, више од 4.350.000 њих, да ли су чули за амерички град Дејтон и знају ли о њему рећи барем три реченице: у којој савезној држави се налази, колико има становника и по чему је најпознатији, сумњам да би на први дио питања (да ли су за град уопште чули) позитивно одговорило можда максимално пет посто становништва, док би се код другог дијела истакло мање од један посто становништва.

Данас су, међутим, за Дејтон чули сви. Мање-више сви знају и да је у Охају. Број становника од око 140.000 многе би можда и изненадио. Можда због риме са чувеном серијом “Градић Пејтон”, код нас се увријежила предрасуда о Дејтону као градићу, а испоставља се у БиХ једино Сарајево и Бањалука имају више становника од тог “градића”. Оно по чему је Дејтон од почетка двадесетог вијека био најпознатији јесте као мјесто рођења чувене браће Рајт, изумитеља авиона (отуд оно “Рајт” у имену базе Рајт-Питерсон). Од краја двадесетог вијека, међутим, Дејтон готово као “бренд” уз своје име користи чињеницу да је у њему заустављен рат у БиХ. Однедавно се, рецимо, Дејтон налази и на мапи значајних америчких књижевних награда, као мјесто додјеле “Дејтонске мировне награде”. Није тешко наслутити откуд уопште идеја да се уз име Дејтона налијепи ријеч “мир”.

То је то

Двадесет пет година након те јесени 1995, ја се јако добро сјећам двадесет и првог новембра те године, када је стигла вијест да је потписан мир. Није то било први пут да су ратни лидери потписали неки папир, али памтим и то добро: знали смо некако да је то – то, знали смо да је овај пут то стварно крај. Да ли због тако високог америчког покровитељства, да ли због стања на терену за које се чинило да овај пут може да издржи мир, али тог дана је рат стварно завршен.

Огроман је период, у контексту људског живота, двадесет и пет година. Има једна легендарна пјесма Александра Блока у којој се тај период, четврт вијека, узима као симбол дугог времена, а која у преводу Стевана Раичковића иде овако:

Ноћ, улица, фењер, апотека,

Бесмислени, слаб сјај што се тре.

Живи макар још и четврт века -

Биће тако, без излаза, све.

А умреш ли - почеће по старом,

Биће опет ко раније, знај:

Ноћ, ледени таласи каналом,

Апотека, улица и сјај.

Постоји школа мишљења према којој је Дејтонски мировни споразум “лудачка кошуља” који је учинио да Босна и Херцеговина, ето, живи, али да је ипак “без излаза све”. Заговорници те теорије често су писмени и елоквентни људи. Ипак, нарочито посљедњих година, кад год да читам ту њихову “аналитику” стално имам утисак да јој нешто фали. Па аргументе тражим у сјећању.

Вјероватно свака генерација коју у животу “пресијече” рат мисли да јој се то догодило у најгорем тренутку. Старци вјероватно помишљају како се испоставља да су цијели живот провели у лажи и илузији те се брину што за себе, што за дјецу и унуке. Одрасле људе у, како се то каже, најбољим годинама рат спречава да се до краја остваре и приватно и професионално. Млађи одрасли људи су они на којима почива ратна машина као таква, док дјецу и тинејџере рат формира тако да им се он чини као “дифолт” опција и једина стварност.

Моја генерација, она која у рат улази у завршним разредима основне и првим разредима средње школе, таман је почела да излази из дјетињства, кад је рат докинуо све што смо дотад знали и живјели. Требало нам је времена да се навикнемо на то, али кад смо се навикли, у једном тренутку нам се чинило да ће рат да траје дуго јер нам је тешко било видјети икакво реално могуће рјешење. Знали смо уосталом да конфликт на Блиском истоку траје, у том тренутку, већ преко четрдесет година. Није било никакве гаранције да тако неће бити и код нас.

Распале су се послије пада Берлинског зида и друге источноевропске државе, као Чехословачка и Совјетски Савез, није се распала само Југославија. Али код нас је постојала кључна разлика. Код нас је распад био праћен ратом.

Слово и дух

Пословица каже да је боље стотину година преговарати, него један дан ратовати. Бенџамин Френклин је рекао да никад није било доброг рата нити лошег мира. Све то добро звучи, али кад рат почне, моментум се промијени.

Пролази вријеме, кажем, али што више времена пролази, све мање размишљам о “слову” или “духу” Дејтона, а мислим првенствено на то да је Дејтон донио мир. Рат је можда наставак политике другим средствима, али је и политика, на неки начин, наставак рата другим средствима. Колико год у Босни и Херцеговини и даље постајале различите визије будућности, боље је да се сукобљавају на пољу политичком, него на бојном пољу.

Дуго сам мислио да ме је рат “закачио” у најгорем могућем тренутку. Сада, о двадесет петој годишњици Дејтонског мировног споразума, имам онолико година колико је имао мој отац кад је рат почео. И мада већ знам шта је рат, или можда баш зато, чини ми се да би ми рат у овим годинама пао много теже него у оним. И у том смислу, кад помислим на Дејтон, најприје ми на памет долази захвалност.

Све што знам о нормалном животу у одраслом добу, о образовању, о путовањима, о животу достојном тог имена, дошло је послије Дејтона. И све мање мислим о Дејтону у контексту политике, а све више на нивоу идеје да прво долази мир, а тек затим све остало. Након што су обновљени и џамија Ферхадија и Саборна црква у Мостару и самостан Плехан код Дервенте, као уосталом и фамозни Стари мост, свима је ваљда јасно да свака грађевина може да се обнови. Једина ненадокнадива штета су људски животи. У три и по године рата у БиХ, погинуло је стотињак хиљада људи. Да се рат наставио, погибије би се наставиле.

Превише, чини ми се, кад причамо о Дејтону, заборављамо на најважнију ствар. Превише се тупи о изворном Дејтону, о анексу овом или оном, о споредним и колатералним моментима. Најважнија ствар коју је донио Дејтон је мир. И послије четврт вијека мира, већег комада мира него што је започео са завршетком Првог свјетског рата, вриједи то подебљати и поновити.

Пише: Мухарем Баздуљ, књижевник, новинар и преводилац

 

(“Глас Српске” ће, поводом 25. годишњице потписивања Дејтонског споразума, у наредна два мјесеца објављивати ауторске текстове историчара, политиколога, писаца и других интелектуалаца о тренутном положају Српске у оквиру БиХ, њеној будућности и перспективама)

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана