Пророк уједињене Европе из Берковића

Ту се помиње како је то засебна општина која је прије рата била тек мјесна заједница у општини Столац те да су Берковићи једна од “најмалољуднијих” општина не само у Републици Српској, него и у цијелој Босни и Херцеговини. Један локалац је новинарки рекао: “Све нам је близу, и Требиње и Столац, Неум и Дубровник, овдје би могло лијепо да се живи”. У овој лапидарној реплици, ова општина се на неки начин потенцира као могући центар херцеговачко-далматинске регије. Неко би рекао да је то претенциозно, а опет, управо је на територији ове општине рођен човјек који је на неком симболичком нивоу чини и својеврсним центром Европе. Мислим, наравно, на Димитрија Митриновића рођеном у селу Доњи Поплат, на територији данашњих Берковића, 21. октобра 1887.

Отварање видика

Митриновићев животни пут био би сјајан материјал за велики биографски роман. Као младић био је нека врста гуруа сарајевским гимназијалцима, међу којима су били и Исак Самоковлија, и Иво Андрић, и Гаврило Принцип. Боривоје Јевтић се присјећа да су се ондашњи сарајевски гимназијалци састајали са Митриновићем у сумрак у алеји крај Атмејдана. Он је Митриновића овако упамтио: “Митриновић је личио на неког светског путника који је случајно запао у тужну и суморну паланачку средину, па јој на брзину и надохват просипа своје обилно знање и своје пространо животно искуство. (…) Митриновић нам је отварао видике великих светских књижевности и учио нас међусобној толеранцији, потреби узајамне националне трпељивости, великој идеји братства и јединства југословенских народа.” Можда и најљепша илустрација овог “отварања видика” јесте прича о разгледници коју је Митриновић послао Иви Андрићу у Вишеград, гдје је овај проводио љетни распуст. На полеђини разгледнице писало је - Учи енглески, читај Витмена! Кад близу седамдесет година касније, у некрологу, Крлежа Андрића опише као “поклоника волтвитменовског слободног стиха”, та фраза звучи скоро као одјек Митриновићевог давног савјета. (Није ни Крлежа био равнодушан према Димитрију Митриновићу, но то је друга - и дуга - прича.) Уочи Првог свјетског рата Митриновић дуго борави у Италији и Њемачкој. Ту се упознао са филозофом Ериком Гуткиндом, који је прије неколико година постхумно изазвао велику пажњу глобалне јавности.

Ајнштајново писмо

У другој и трећој деценији двадесетог вијека, Гуткинд је био нека врста интелектуалне звијезде захваљујући својој књизи “Сидеричко рођење”. Дописивао се и са Албертом Ајнштајном. У једном писму Гуткинду, Ајнштајн изричито каже да ријеч Бог за њега представља тек “израз или производ људске слабости”, док Библију сматра “збирком племенитих, али још увијек примитивних легенди” које су уз то и “дјетињасте” те додаје да га никакво па ни најсуптилније тумачење не може увјерити у супротно. Имајући у виду да се дуго расправљало у Ајнштајновом (а)теизму, кад се ово писмо појавило на аукцији изазвало је велики интерес. Очекивало се да би се могло продати за 12.000 долара, али је досегло цијену од чак 404.000. Разлог је вјероватно тај јер се чинило да ово писмо експлицитно одбацује сваку теорију о Ајнштајновој наводној каквој-таквој религиозности. (Мада су одраније биле познате његове ријечи: “Не могу замислити Бога који награђује и кажњава бића која је створио, нити Бога с вољом попут оне какву ми имамо. Не могу такође ни замислити да јединка живи онкрај своје физичке смрти: макар се слабим душама, због страха или због егоизма, таква мисао нарочито допада.”) Ипак, због Ајнштајнове склоности Спинози, неки су имали потребу да у свјетоназор овог научника ипак учитавају неку врсту религиозности, али писмо Гуткинду углавном докида чак и ту могућност.

“Нова Атлантида”

Почетком Првог свјетског рата Митриновић најприје одлази у Белгију, а затим у Енглеску у којој ће остати до смрти (1953. године). Сахрањен је у Лондону, а споменик му је, како каже један очевидац, “помало налик на ниске херцеговачке стећке из Радимље, близу његовог завичајног Стоца”. На комеморације Митриновићу те 1953. Ерик Гуткинд је казао како је Митриновић увијек био “толико несравњиво присутан да су поред њега сви други често изгледали мање стварни и мање присутни”. Исте те године Гуткинд је своју књигу послао Ајнштајну, а ваља рећи да је прво публиковање неке Гуткиндове књиге на енглеском језику остварено управо уз Митриновићеву помоћ. Ајнштајну је на књизи захвалио писмом о којем смо овдје говорили. Митриновићеви сарадници 1954. године оснивају фондацију “Нова Атлантида”. Циљ фондације је, према ријечима Ендру Ригбија, једног од бољих познавалаца Митриновићевог опуса, чување архива различитих иницијатива у које је Митриновић био укључен, одржавање састанака и објављивање повремених публикација, у којима су обрађени разни аспекти његове мисли. У архивима фондације су документа и писма која доказују Митриновићеве блиске контакте с најразличитијим људима који су обиљежили двадесето стољеће: од Кандинског до Езре Поунда и од Алфреда Адлера до Махатма Гандија.

Догма и утопија

У политичком уједињењу Европе Митриновић је писао прије више од стотину година. Један од најбољих познавалаца Митриновићевог опуса, Предраг Палавестра пише овако: “С нарочитим жаром залагао се за уједињење Европе и предлагао јединствену правну, економску, привредну и политичку заједницу европских држава са јединственим монетарним и административним системом управе, заједничку парламентарну унију на челу са Европским саветом (Сенатом). Митриновић је 1921. године предложио чак и назив будуће европске заједнице: Сједињене Државе Европе - као опозицију и равнотежу Сједињеним Америчким Државама, јер оне представљају нову моћну цивилизацију у успону, а потом и као европски одговор на могућу атлантску глобализацију. Митриновићева помпезна месијанска и профетска реторика, налик на далеку тутњаву еона, његов нејасан и мутан метафорички стил, који је подсећао на сибилске књиге и индијске веде, његове одсечне тврдње, претећи тон и бритки закључци без поговора, све то, као магијско пророчанство чудног балканског варварина, свакако није могло бити добро примљено нити имати већег одјека у хладном, сређеном и прорачунатом англосаксонском свету, где се за лопату каже лопата, где се у јавности користи јасан управни говор, тачни појмови и логички ред речи у реченици, док се реторичке метафоре, помпа, звекет и украси остављају занесењацима, песницима, глумцима и проповедницима”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.