Правда и судови
Када је у фебруару 1942. године, бежећи од јапанске војске која је заробила преко 100.000 филипинских и америчких војника, напуштао Филипине, амерички генерал Мекартур изјавио је: “Вратићу се.”
Мекартур је био пензионисани амерички генерал у својству саветника филипинске владе са задатком да створи и обучи војску. Две године касније, 20. октобра 1944. године се вратио и формирао Токијски трибунал који је судио јапанском генералу Јамашити за масакр америчких војника, по командној одговорности.
Судећи тада генералу Јамашити, један од чланова већа овог трибунала изузео је своје мишљење од осуђујуће пресуде. Тај свој гест је образложио речима како изгледа да само ратни победници суде ратним губитницима.
Анализом судских поступака који се воде или су вођени у државама насталим разбијањем Југославије уочавају се многобројне “законитости”, од којих за ову прилику треба указати на неколико њих.
Прва - Хрватска и БиХ узастопно продукују судске поступке против припадника оружаних снага друге зараћене стране. Друга - Србија не покреће поступке ни по одавно формираним истражним предметима сопственог правосуђа и предметима из архиве Комитета Владе СРЈ за прикупљање доказа о тешком кршењу норми међународног хуманитарног права. И трећа - описи наводних инкриминација врцају од чињеничних неистина и правних нонсенса.
Какав се онда закључак може извести? Може се слободно рећи и констатовати да у Хрватској и БиХ ти судски поступци за ратне злочине у својој суштини, али и по циљу, излазе из оквира замишљене сврхе и прелазе на правно-политички терен. Они се у ствари претварају у неоружано средство борбе којим се рат наставља у информационој и пропагандно-политичкој сфери.
Стварни мотив
Треба и нагласити да се при томе као основа за ове поступке узимају стварни догађаји истргнути из контекста узрока свих узрока. То је разбијање Југославије. На овај начин се перфидно утиче на емоције људи, али се и лаж претвара у истину. Дакле, лаж је њихова стратегија.
Хрватска је чак у своју Националну стратегију одбране унела обавезу предузимања мера ради “Одбране научно доказане истине о Домовинском рату”. Хрватска је наводним поступком научног сазнања утврдила истину о рату, а своје правосуђе је ставила у функцију одбране те истине, односно лажи, а Србија још ни све своје убијене и погинуле није пописала.
А и када се као основа узимају стварни догађаји, нико не размишља о људским поступцима и њиховим судбинама. Нико не прониче у свест и хтење људи којима се суди и који су жртве. У разлоге њихових дела. Они само констатују да ли је неко извршио злочин, али не и зашто га је урадио. Шта је стварни мотив. Шта је побуда.
Поред тога, треба нагласити и да Србија уопште нема стратегију супротстављања тим и таквим државним пројектима Хрватске. Не само да нема стратегију супротстављања, већ се многи носиоци правосудних функција подастиру таквим тежњама Хрватске, њених службеника и експонената тако што перфидно одбијају да суде по оптужницама српског Тужилаштва за ратне злочине већ покушавају да обезбеде маневарски простор Хрватској да затражи преузимање гоњења, гоњења које се зна како ће се завршити.
Лични опортунизам
Еклатантан пример је случај злостављања и убиства у логору за војнике ЈНА Ракитје у Загребу 1991. године, коју оптужницу веће Вишег суда у Београду намерно није хтело да потврди, а сада одбија и да суди у одсуству, као и покушај опструкције суђења за злочин на Петровачкој цести и у Сводни. Посреди је дух поданичког менталитета и лични опортунизам носилаца правосудних функција. И то је због тога што немамо стратегију супротстављања.
Дубока је мисао великога Соломона да “Правда држи земљу и градове”. Правда је “измишљена” да би спречавала да се посеже за “системом талиона”, за узимањем правде “у своје руке”. Мора се престати са зачараним кругом освете јер се само тако душе преживелих и духови мртвих могу умирити. Без тога, нема мира међу људима. Ни међу народима. Нема мира већ тињају жаришта и лако се историја понови. То је суштина. Судске пресуде су те које треба да “превију рану”, да “пруже утеху”. То је вршење Правде и оно обезбеђује мир.
Малодушност и поданички менталитет овдашњих правосуђа које резултира невршењем правде, представља својеврсну лучу нових сукоба и страдања на овим просторима и као такво горући друштвени проблем који у блиској будућности морамо решавати. То од свих нас траже не само сени палих и душе преживелих жртава, већ и најбољи интереси наших народа и човечанства у целини.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
