Понављање историје

Милан Благојевић

Савремени човјек, а овдашњи нарочито, склон је да историју препусти забораву, поготово ако је ријеч о тешким темама из прошлости. Али, ма колико то чинио, човјек не може (и не треба) бјежати од историје, јер она увијек иде за њим, полако, али сигурно. И стигне га у том његовом бијегу и забораву, а једно из низа таквих сустизања садашњости од стране прошлости одвија се већ неко вријеме пред нашим очима.

Добрано смо заборавили неке догађаје у БиХ из октобра 1991. године. Према Уставу тадашње БиХ Срби су, као и Муслимани и Хрвати, били конститутиван народ, јер је чланом 1. тог устава БиХ била дефинисана као држава својих народа - Срба, Муслимана и Хрвата. То је у уставноправном погледу значило да ниједна одлука од националне и државне важности у Скупштини тадашње БиХ, а ни на референдуму, није могла бити донесена прегласавањем било ког народа. Међутим, оно што се догодило 11. и 15. октобра 1991. године показало је како се гази ова уставна вриједност. Најприје је 11. октобра 1991. тадашња Скупштина БиХ већином муслиманско-хрватских гласова, без присуства српских представника, усвојила противуставан документ под називом “Меморандум - Писмо намјера”, којим су били постављени темељи сепаратистичке политике БиХ, односно њене сецесије из СФРЈ. Супротно Уставу СФРЈ, тим меморандумом је одлучено да “представници БиХ неће присуствовати сједницама Скупштине и Предсједништва СФРЈ” ако не буду испуњени услови постављени у Меморандуму. Само четири дана касније, Скупштина БиХ је опет на неуставан начин, без српских представника, усвојила Платформу о положају БиХ и будућем устројству југословенске заједнице. По својој садржини тај документ је био само наставак политике сецесије БиХ од СФРЈ, супротан Уставу СФРЈ и вољи цијелог српског народа као конститутивног народа.

Референдум

Кад су постављени такви противуставни темељи, одатле је био само корак до организовања неуставног референдума о независности БиХ у фебруару 1992. године. Суштина неуставности тог референдума је у чињеници да је на њему о том најважнијем питању омогућено да се изјасне само појединци, а не и сваки од конститутивних народа. Стога на њему није нити је могао учествовати српски народ, па је, суштински посматрано, гласала само муслиманско-хрватска референдумска коалиција. И на крају, такав референдум се затим хтио наметнути српском народу, најприје настојањем да буде приказан као наводно уставан и демократски, али и спремношћу да његов резултат буде наметнут и пушком против српског конститутивног народа. Тако је, дакле, наметнута данашња БиХ, уз неизоставну помоћ сила Запада. Оне и данас, према важећем Лисабонском уговору, потписаном 2007. године (члан 42. став 7. Споразума о Европској унији, који је саставни дио Лисабонског уговора), имају обавезу да, под одређеним условима, помажу једна другој у области одбране, при чему ангажовање и сарадња сваке од њих у области одбране мора бити у складу са ангажовањем утврђеним у оквиру НАТО-а. Другим ријечима, ево нам НАТО-а и у ЕУ.

То су једноставним језиком казане историјске чињенице. На њих тако подсјећа онемогућавање већ годину дана да буде формиран Савјет министара БиХ, у складу са демократском изборном вољом исказаном на прошлогодишњим изборима у БиХ. И да трагедија буде већа, они који то упорно чине позивају се на владавину права, баш као што су прије четврт вијека говорили како је и онај неуставни референдум из фебруара 1992. године наводно уставан. Међутим, како тада, тако и данас, стварност је сасвим другачија.

Савјет министара БиХ не може да буде формиран, јер два члана Предсједништва БиХ, супротно Уставу БиХ и законима, оном трећем српском члану те институције условљавају ту процедуру усвајањем тзв. Годишњег националног програма (АНП). То је један од пресудних корака који би, супротно важећој Резолуцији Народне скупштине Републике Српске, довео до чланства БиХ у НАТО-у. Такво понашање два члана Предсједништва БиХ није уставно не само зато што АНП није усвојила Комисија за НАТО нити Савјет министара, па је као фантомски акт доспио у Предсједништво БиХ, већ је ријеч о неуставном понашању и због сљедећих чисто правних разлога. Устав БиХ ниједном својом одредбом не даје за право било ком члану Предсједништва БиХ да у процедури предлагања кандидата за предсједавајућег Савјета министара поставља услове, попут усвајања наведеног АНП-а. Таква уставна забрана је разумљива, јер би у њеном одсуству било омогућено блокирање конституисања савезне власти у свим њеним институцијама. Као што ова уставна забрана виа иуститие спречава блокаду у формирању власти послије одржаних избора, она, такође виа иуститие, говори и о томе да закон или Стратегија спољне политике БиХ коју усвоји власт за вријеме једног изборног мандата, не значи да нови носиоци власти изабрани након одржаних избора морају слијепо слиједити све што је речено у тим актима. Кад би којим случајем било тако, избори би били непотребни, пошто новоизабрана власт не би могла да мијења било шта од онога што јој је оставила стара власт.

Несавршени закон

Ако се то има у виду, онда ни преостали “разлог”, то јест позивање на важећи Закон о одбрани БиХ као наводни основ за усвајање АНП-а, није правно ваљано. Чињеница је да у члану 84. тог закона пише да ће Парламентарна скупштина, Савјет министара и Предсједништво БиХ спровести потребне активности за пријем БиХ у чланство НАТО-а. Али, они који су ово написали, а још више они који то сада користе да би блокирали формирање Савјета министара БиХ, заборављају нешто што би требало да буде научено на првој години основног студија права. Писање као у члану 84. Закона о одбрани је уџбенички примјер стварања одредбе која нема правну санкцију, јер нигдје није прописана било каква санкција (ни правна ни политичка) за непоступање према наведеном писанију. А и није могла бити прописана из једног простог разлога. Наиме, нигдје у члану 84. наведеног закона није прописано да се БиХ правно обавезује да ће постати чланица НАТО-а, већ је само изражена својеврсна декларација да ће се спроводити активности за пријем у то чланство. Није се БиХ тим, а ни било којим другим законом, ни смјела обавезати да ће постати члан НАТО-а, јер се ради о питању које се у савременим државама треба уредити њеним Уставом. А у Уставу БиХ о томе нема ниједне одредбе, па би се о чланству БиХ у НАТО-у могло говорити тек ако би такве одредбе биле прописане у Уставу БиХ. А зна се како се тај Устав може мијењати и ко може да одлучује о томе, уз пуну заштиту не само националног него и ентитетског интереса у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ.

Стога члан 84. Закона о одбрани представља творевину која се у правној науци назива несавршеним законом (легес имперфецтае). За њих се, како истиче др Никола Висковић, може рећи “да заиста и нису правне норме - већ политичке декларације које се налазе у нормативно-правним актима”.

Књижевници би за овакве законе у слободнијој конверзацији рекли, као ономад Иво Андрић, да је “У књигама одувек било, па има и данас, доста неистина, полуистина и, понајвише, празнина; то јест, таквих места која нису ни истине ни полуистине него шупље и сујетно причање које не казује ништа, али збуњује читаоца и као коров потискује оно што нешто значи и вреди у том тексту. Јер, кад немамо шта да кажемо, а ипак говоримо и пишемо, чинимо то увек, посредно или непосредно, на рачун истине”.

Ето, то је актуелно уставноправно стање у БиХ када је ријеч о фантомском АНП-у те нама и НАТО-у. Како видимо, нигдје код нас није прописано, ни у Уставу БиХ нити у законима, да се БиХ било коме правно обавезала да ће постати члан НАТО-а, усљед чега БиХ нема ни обавезу да усваја АНП или било какве друге конструкције осмишљене на Западу. Пошто се БиХ никоме на то није правно обавезала, ниједним домаћим прописом није прописана нити је могла бити прописана санкција за кршење обавезе које нема. Стога је неодговорно прије свега према БиХ, да се формирање Савјета министара условљава испуњењем непостојеће обавезе.

Све то говори како нам се историја понавља, односно како и данас најприје једна група појединаца жели противправно наметнути своју вољу другој групи, што се кад-тад изроди и у сукоб колективитета. Као ономад послије неуставног Меморандума, Платформе и референдума с почетка овог текста.

Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана