ПОГЛЕДИ Украјина
Како рат у Украјини улази у свој 12. месец, дошло је време да се направи процена његовог досадашњег тока, његовог вероватног тока у будућности и његових ширих геостратешких последица.
Као прво, “колективни Запад”, предвођен од стране америчке администрације активно је био ангажован у ширењу украјинске кризе, па чак и пре саме “наранџасте револуције” 2004. године. Они су успешно присилили руског председника Владимира Путина на рат у фебруару 2022. године.
Сценарио у великој мери подсећа на замршену замку Ота фон Бизмарка за Наполеона, јула 1870. године, што је резултовало ратом који је Француска започела, али га је Пруска хтела. Русија је започела рат у Украјини, али су САД хтеле да се то догоди.
Као друго, почетни напад Русије на пет фронтова, према Кијеву у два правца, и према Харкову, Маријупољу и Херсону, са мање од 150.000 бораца на првој линији фронта, био је лишен стратешког смисла. То је прекршило кључни Краусевицов принцип. Овај концептуални неуспех погоршан је патентним недостацима руске војске.
Као треће, треба издвојити погрешан стратешки дизајн Русије, који је вероватно био последица Путинових спекулација да би могао имати пету колону унутар Украјине, што је показано у његовом позиву другог дана “специјалне војне операције”, када је украјинску војску отворено позвао да свргне владу у Кијеву.
Његова погрешна процена вероватно је била последица погрешних обавештајних података, резултат успешне операције западне тајне службе осмишљене да охрабри Путинов ужи круг да му изнесе нереално ружичасту процену.
Четврта битна ставка јесте да западне санкције нису успеле деградирати руску економију. Европска унија договорила је свој 10. пакет мера, али су неке од њих резултовале непропорционалним трошковима за властите економије, посебно у индустријским секторима Немачке и Италије. С друге стране, није забележен пад прихода Русије од продаје нафте и гаса, првенствено Индији и Кини.
Пета ставка - о рату у Украјини ће се одлучивати на бојном пољу, не у дипломатским преговорима. У овом тренутку, ниједна страна нема воље да се овај рат заврши, а камоли да се праве некакви велики уступци. Сукоб је постао егзистенцијалан за обе стране, али огромни неискориштени ресурси Русије чине мало вероватним да Украјина може “победити” у смислу повратка контроле над Кримом и Донбасом. Прилив западног оружја омогућио је Украјини да се бори са импресивном снагом, али она се суочава са све већим недостатком обучене радне снаге и цивилне инфраструктуре.
Шесто - у глобалном смислу, победа или пораз неће се мерити освојеним или изгубљеним територијама дуж обале Црног мора или у окуци реке Дњепар. Прави противници су САД и Руска Федерација.
Бајденова администрација настоји да ослаби Русију, али не до те мере да ризикује њен распад. Ако би Русија пропала као одржива сила, САД би изгубиле разлоге за одржавање своје контроле над Европом, а Кина би била највећи победник.
И на крају, ако и када Руси започну велику офанзиву, слање западног оружја Украјини можда више неће бити довољно.
Негде пре краја 2023. године, САД и њихови европски миљеници ће се вероватно суочити с неугодним избором: рискирати рат с Русијом слањем трупа НАТО-а, у почетку можда у облику пољских и литванских добровољаца, да појачају осиромашене украјинске редове, или “пуштањем” да Русија победи. У том тренутку, фасада западног јединства може попуцати.
Унутар НАТО-а, не само Немачка и Француска, већ и Италија и Шпанија и мноштво мањих земаља, попут Мађарске, Грчке, Словачке или Португалије, неће бити спремне рискирати отворену ескалацију, поготово уколико постоји баук нуклеарног рата.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
