ПОГЛЕДИ Пребројавање

Те ноћи на АТВ-у пуцала су стакла у студију, а три дана касније, на изборима 12. октобра, по трећи пут пукао је и Огњен Тадић. За длаку. Прецизније, за 7.457 гласова. Није те вечери изговорио оно фамозно “Лаку ноћ, Републико Српска”, него четири године раније када је први пут изгубио од Милорада Додика (више од 92.000 гласова разлике), али тај Михољдан јесте био “Лаку ноћ” његовој политичкој каријери. Штета за Тадића јер није био политичар без капацитета, а за то гдје је и како завршио највише је заслужан он сам. Но, то је данас мање битно.

Седам и по хиљада гласова фалило је да се тада окрене точак политичке историје у Републици Српској. Странке тадашње и данашње опозиције на тим изборима освојиле су 36 мандата у републичком парламенту, постојала је и она незванична прича да Младен Босић и Петар Ђокић, ваљда по брчанској линији, договарају премијерску позицију за лидера социјалиста ако се приклони другом блоку. На листи ДНС-а у скупштину је ушао двојац из новооснованих напредњака, Војин Митровић био је на листи НДП-а Драгана Чавића, а Илија Стеванчевић, пензионер, на врху компензационе листе СДС-а. Нова влада, дакле, била је на клацкалици, а да је Тадић тада побиједио опозиција би, а пазите, причамо о опозицији у којој су тада, нпр, и покојни Мићо Мићић у Бијељини, и Обрен Петровић у Добоју, имала одличну стартну позицију за преузимање свих полуга власти у држави (на заједничком нивоу већ је била обезбијеђена побједа Младена Иванића, истина, такође тијесно као о Додикова).

Ипак, исход предсједничке трке креирао је све будуће процесе. Нова влада изабрана је садејством дотадашњих партнера (СНСД-ДНС-СП) са тек 44 од потребна 42 гласа, напредњаци су промијенили страну (касније прозвани папцима), али исто су учинили и Митровић и Стеванчевић. И тада се говорило о утицају Александра Вучића који није био ни изблиза јак као данас. ЦИК је утврдио постојање 38.000 неважећих листића, од чега је нешто више од 19.000 било празно.

У првим постизборним данима те 2014. године Тадић је коментарисао да велик број неважећих листића јесте проблем и да би требало пребројати све гласове, укључујући и оне из иностранства, Ненад Стевандић је изражавао задовољство растом СДС-а, Младен Иванић био задовољан побједом, али никоме није пало на памет да на улици тражи ново бројање или поништавање избора.

Исходом су сви мање-више на неки начин били задовољни. Додик је сачувао “живу главу”, СДС је у парламенту Српске био тек нешто мало слабији од СНСД-а, опозиција је добила Савјет министара и сијасет агенција и дирекција у Сарајеву, чак је и Тадић, очекивано, завршио у Дому народа. Ситуација је била одлична по странке, али катастрофална за друштво, имајући у виду да је прича о “два папка” била само почетак тренда политичког прелијетања чије су се малигне ћелије разлиле на свим нивоима и од чега се никада нисмо опоравили.

Осам година касније, прелиминарни резултати које троми ЦИК “рифрешује” једном дневно драматично су другачији. Трка за Предсједништво БиХ завршена је и прије него што је почела, практично чим је СДС за ту позицију кандидовао Мирка Шаровића. Однос снага у Парламенту БиХ сличан је оном од прије четири године. У Народној скупштини тренутно странке које су као владајуће завршиле претходни мандат имају 48 посланика, а опозиција, укључивши ту и Небојшу Вукановића, тек 25, док остатак одлази на бошњачку листу и двије “ни на небу ни на земљи, а једва изнад цензуса” странке - ДНС и СПС.

У трци за предсједника разлика је тридесетак хиљада гласова.

И шта смо добили? Двоструко проглашење побједника у изборној ноћи, оптужбе за изборну крађу и народ на улици.

Због свега горе набројаног сасвим је легитимно питање зашто није било протеста 2014. године и да ли је Тадић мање то заслужио од Јелене Тривић?

У протеклих осам година, а поново због свега горе набројаног, створена је, оправдано, фама да ко има предсједника, има све предуслове да формира владу. Тога је била свјесна и опозиција која је буквално све ресурсе упрегла у предсједничку трку. Други је циљ била побједа над Додиком која би имала симболичку снагу јер би могла да означи његов политички крај. У свему томе запостављен је Шаровић, а већ руинирана партијска инфраструктура на терену није могла да добаци више од два-три опозициона мандата по изборној јединици у парламенту. Удар на Додика био је хазардерски, али не и недозвољен потез.

Крађа гласова код нас је оно што често сврставају у домен јавне тајне. Сви који иоле прате политичке процесе знају у којим локалним срединама постоји склоност малверзацијама те врсте. Разлика је само у томе ко и колико заврне. И толико је то постало изражено да је народ већ огуглао, као и на вијест да је неко промијенио партијски дрес. И то је још један наш пораз.

Опозиција је на два сасвим коректно организована протеста у Бањалуци, указивала на крађу само у једном сегменту избора. Само је Јелена Тривић покрадена, ништа о томе што су, ево примјера, испод црте у борби за парламенте остајали “прваци” попут Миладина Станића или Недељка Гламочака или што је Игор Црнадак остао закован на посљедњем мјесту листе у Бањалуци. То је небитно, битан је само предсједник.

Захтјеви упућени у недјељу са Трга Крајине су такође легитимни. Детаљи с терена откривају да јесте било марифетлука, што је уосталом признао и предсједник бирачког одбора из села Крајишник код Градишке одакле је родом мајка Тривићеве. Да ли тих “крајишника” има довољно да окрену наглавачке резултате за сада нема довољно доказа. Бар не јавно.

Остаје, међутим, нејасно, а о томе нико и не говори, шта би се догодило да је Тривићева побиједила прије десетак дана или шта ће се десити ако ново бројање промијени исход избора за предсједника.

Ако су резултати избора за НСРС неспорни, а мало ко говори да нису, коме би предсједница Тривић дала мандат? Ко би чинио већину? Ако уобзиримо бројке, за нову владу би недостајало 17 руку. Па чак ако би у тај блок ушли, од већег дијела опозиције омражени, Ненад Нешић и Горан Селак, са својих седам компензација, фалило би још 10 посланика. Кохабитација у Републици Српској у данашњем односу снага је немогућа па би шансе да Тривићева да мандат некоме из СНСД-а биле једнаке онима да Вучић да мандат Драгану Ђиласу. То, дакле, значи да би опозиција на своју страну морала да превуче најмање 10 “прелетача”. Иста опозиција која се гнуша политичке корупције и таквог вида владања.

Ствари овако постављене изгледају једноставније него што заиста јесу, али не дају прецизан одговор на питање шта ће протести да донесу. ЦИК јесте јуче донио одлуку да сви гласови на изборима за предсједника поново буду пребројани што је већ проглашено за велику побједу.

Шта ће се догодити ако ново бројање донесе исте или сличне резултате без утицаја на коначни исход? Нови протести?

Ако би елиминисали тврдње да иза свега стоји страни фактор, Вучић, масони, Руси, колективни Запад и друге кухиње о чему, иако многи спекулишу, не постоји ниједан конкретан доказ, једини логичан закључак који се данас намеће јесте да опозиција, дијелом и на улици, овог октобра почиње припреме за један други октобар, онај за четири године. И то је напредак.

Претходних 20 година сваки пораз су три године анализирали, а онда би се четврте показало да им анализе не иду од руке.

Ужасно је што се на крају своди на - пребројавање. Од оног најмање битног, броја људи на Тргу Крајине, гдје се бламира и полиција и твитераши, свако из својих разлога, до гласова које ће на концу да доведе до пребројавања у опозицији. Исте работе неће бити поштеђена ни власт. Нема шансе да сви остану на броју.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.