ПОГЛЕДИ Поглед уназад

Професор др Горан Латиновић
ПОГЛЕДИ Поглед уназад

Срби живе на територији данашње БиХ од свог досељавања на Балканско полуострво, тј. од прве половине седмог вијека.

 У Аналима франачког краљевства забиљежено је да су Срби 822. године држали велики дио Далмације, при чему се не мисли на данашњу Далмацију, него на римску провинцију Далмацију, која се простирала од Јадранског мора према ријеци Сави и која је обухватала већи дио данашње БиХ. На тој територији Срби су били снажан народ, који је имао своје старјешине, гдје је врховна власт припадала кнезу, а локална жупанима.

Срби су средином 10. вијека били организовани у пет “земаља”, односно државних заједница, од којих су четири биле у Приморју: Паганија или Неретљанска област, Захумље или Хумска земља, Травунија или Требиње и Дукља или Зета. Сјеверно од њих простирала се Србија, коју су чиниле двије области: Раса или Рашка, на истоку, и Босна, на западу. Западне границе Србије допирале су до Ливна и Цетине, односно до Борове планине код Јајца. Византијски цар и писац Константин Порфирогенит запазио је средином 10. вијека само осам насељених градова у Србији, од којих су четири била на територији данашње БиХ: Међурјечје (код Горажда), Котор (код Сарајева), Десник (код Какња) и Соли (данашња Тузла).

Средњи вијек

Византијски писац Јован Кинам запазио је 1150. да ријека Дрина “одваја Босну од остале Србије”, додајући да “Босна није потчињена архижупану Срба, него народ у њој има посебан начин живота и управљања”. У свом спису Кинам је називао Србе Далматима, управо због чињенице да су насељавали велики дио некадашње римске провинције Далмације, а бана Борића, владара Босне, назвао је “егзархом далматске земље Босне”, тј. владарем српске земље Босне. Дакле, српски карактер Босне није био споран, иако она више није била дио Србије, већ је имала своју државност. Босна је у 12. вијеку била под врховном влашћу Угарске, а бан Кулин управљао је својом државом слично као и велики жупан Стефан Немања остатком српских земаља. Ипак, под притиском Угарске развој српске државности у Босни био је заустављен, па чак и уназађен. Без обзира на то римски папа Урбан издао је 1187. повељу у којој је рекао “регнум Сервиллие љуод ест Босна”, што значи “краљевство Србије које је Босна”.

Да су Срби чинили становништво средњовјековне Босне, осим иностраних извора, источних и западних, свједочанства су оставили и владари Босне. Иако се изјашњавао као римокатолик, бан Матеј Нинослав 1240. и 1249. своје поданике, становнике Босне, назвао је Србима, за разлику од Дубровчана који су за њега Власи. Слично је поступио и бан Стефан II Котроманић, који је рекао у повељи Дубровчанима 1333. године да су од четири повеље двије латинске, а двије српске, чиме је потврдио да се у његовој држави говорило српским језиком.

Важан чинилац државности средњовјековне Босне била је и домаћа династија, односно владарски род, као и државни сабор. До успона српске државности у средњовјековној Босни дошло је у другој половини 14. вијека, за вријеме Твртка Котроманића (1353‒1391), с тим да је његов претходник, бан Стефан Котроманић, поставио темељ обнови и јачању старе српске државности у Босни. Међутим, идеолошке основе државности у Босни Котроманића биле су друкчије од идеолошких основа државности у Србији Немањића. Иако је код становништва Босне била присутна српска етничка свијест, СПЦ на њеној територији није имала ни издалека онај значај који је имала у држави Немањића, гдје је био успостављен култ Стефана Немање, тј. Светог Симеона Мироточивог и његовог сина Светог Саве.

У средњовјековној Босни дјеловала је јеретичка црква босанска, која није узела активно учешће у политичком животу земље и није утицала на обликовање њене државности. Међутим, ширење Босне за вријеме Твртка Котроманића и његова владавина над великим дијелом старих земаља Немањића навели су га да се крунише за краља, односно да узме титулу која је деценијама припадала Немањићима. Осим тога он је по женској линији био потомак Немањића, јер му је прадеда био краљ Драгутин. Твртко Котроманић крунисан је по православном обреду на Митровдан 1377. у манастиру Милешеви, који се налазио у његовој држави. Он је узео и владарско име Стефан, уобичајено у држави Немањића па се већ 1378. назвао “Стефан краљ Србљем и Босне и Поморју и Западним Странама”. Уочљиво је да се у његовој титули помиње само један народ и три територијалне цјелине, које тај народ насељава и којима он влада. Осим тога Твртко је уз лично име додао и име Стефан, које је у Србији имало државно-симболичко значење и које су узимали и каснији босански владари.

Двоглави орао

Према томе српска државност у средњовјековној Босни оснажена је крунисањем Твртка Котроманића за краља, иако она није доживјела процват као у Србији Немањића, јер владари из династије Котроманића нису успоставили потребну сарадњу са Српском православном црквом па нису добили ни њену подршку. И поред тога краљ Твртко Котроманић себе је сматрао легитимним насљедником Немањића па је поред грба Котроманића користио и грб Немањића - штит са двоглавим орлом, што је чинио и његов насљедник краљ Дабиша.

Иако је свијест о припадности српском народу била присутна код средњовјековног босанског становништва, политичке околности и слаб утицај СПЦ допринијели су да се развије и осјећај о припадности босанској држави. Бан Стефан Котроманић своје поданике називао је и “добрим Бошњанима” или само “Бошњанима”, што се свакако односи на припадност држави, не народу. Он је истовремено поданике немањићке државе називао “Рашанима” па је за њега чак и цар Душан само “рашки цар”, што на посредан начин говори да је и Стефану Котроманићу било јасно да с обје стране ријеке Дрине живе Срби, “Бошњани” у Босни и “Рашани” у Рашкој. Међутим, разлике у вјерском и идеолошком опредјељењу, као и у политичком одређењу, спречавале су уједињење српских земаља с обје стране Дрине. Према томе, појам “Бошњанин” први пут је забиљежен тек у првој половини 14. вијека, безмало 500 година након што је у Аналима франачког краљевства поменуто да Срби држе велики дио римске провинције Далмације која је обухватала већи дио данашње БиХ. Појам “Бошњанин” одражавао је нову политичку реалност, а не посебан народ.

Идентитет

Треба нагласити да се у средњовјековној Босни писало српском ћирилицом и да ниједна повеља из босанске државне канцеларије, почевши од повеље бана Кулина Дубровчанима 1189, није написана у неком другом писму. Рукописна традиција у средњовјековној Босни била је интегрални дио српске књижевности, а заједно са њом и дио византијско-словенске православне књижевности, без обзира на посебност вјерских и црквених прилика у средњовјековној босанској држави. Турском окупацијом српских земаља започео је процес исламизације, који је код једног броја исламизираних Срба довео до промјене идентитета. Академик Милорад Екмечић установио је да су бх. муслимани од 1868. до 1995. девет пута мијењали име.

Дејтонским споразумом 1995. установљен је назив Бошњаци. Ипак, очигледно да постоје одређене идентитетске недоумице и лутања код савремених националних идеолога па је тако послије грађанског рата у бившој БиХ у Доњем Каменграду код Санског Моста подигнута џамија у част турског султана Мехмеда Освајача, за чије владавине је уништена средњовјековна босанска држава, а истовремено у Сарајеву подижу споменик њеном најзначајнијем владару, краљу Твртку Котроманићу.

Овај апсурд наводи на присјећање ријечи Меше Селимовића: “Ни са ким историја није направила такву шалу као са нама. До јуче смо били оно што данас хоћемо да заборавимо. Али, нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке и нема више ни тока, ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла и кривице због отпадништва нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо унапријед, у страху од ма каквог рјешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мржњом. Хтјели смо да се сачувамо, а тако смо се изгубили, да више не знамо ни шта смо”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана