ПОГЛЕДИ Лажи и истине

Крајем прошлог месеца директор Документационо-информационог центра “Веритас, Саво Штрбац представио је своју нову књигу “Процесуирање ратних злочина почињених током рата у Хрватској 1991-1995”, у којој је дао хронолошки приказ кривичних поступака вођених у Хрватској због сумње да су извршена кривична дела против међународног хуманитарног права на територији ове земље.

Реч је о попису готово свих поступака са описом наводне инкриминације, правном квалификацијом и исходом. Аутор се при том не упушта у оцену законитости и природе тих поступака, нити намеће закључке, јер то није идеја подухвата, већ то може да буде један од аспеката који треба истражити на бази ове полазне основе.

Ипак, већ летимичним прегледом ове књиге уочавају се многобројне законитости, од којих на неке треба указати. Као прво, Хрватска перманентно и узастопно продукује судске поступке против припадника оружаних снага друге зараћене стране. Значи Срба и некадашњих припадника ЈНА.

Може се слободно рећи и да у Хрватској ти судски поступци у својој суштини, по циљу, излазе из оквира замишљене сврхе судских поступака и прелазе на правно-политички терен претварајући се у неоружано средство борбе којим се рат наставља. Значи, ови поступци у ствари постају средство гоњења “непријатеља” након престанка оружане борбе.

При томе се полази од исконструисане тезе да су ЈНА и српски народ били агресори у сопственој држави па се узимају стварни догађаји истргнути из контекста узрока свих узрока - разбијања Југославије оружаном побуном и тако перфидно утиче на емоције људи, чиме се лаж претвара у истину и тако фалсификује историја.

Аутор је ради приређивања овог својеврсног каталога оптужби морао да прочита оптужнице и у великом броју случајева и пресуде, чиме је он доживљавао својеврсно “преживљавање” свих процесних, односно животних улога догађаја.

Штрбац је хтео, не хтео, накратко и надуго у размишљањима о људским поступцима и судбинама проницао у њихову свест и њихово хтење. У разлоге, мотиве, побуде.

Судови суде јер је неко извршио дело које представља злочин, али судије не проничу у удаљене мотиве. Оне констатују да је неко извршио злочин, али не и зашто је неко посегао за тим. Шта је удаљенији мотив, шта је побуда. Шта је то што објашњава поступак, иако га не оправдава. Колега Штрбац је то овде неминовно чинио, али резултате у сваком конкретном случају није засведочавао.

Један од најбољих познавалаца феномена геноцида, словачки социлог Клаузевиц је устврдио да се код народа који је једном доживео покушај геноцида, сваки следећи покушај завршава грађанским ратом.

У том светлу, светлу свести илити подсвести о већ доживљеном покушају геноцида, јавља се и заједничка нит у сваком од овде приказаних догађаја, што је такође један од аспеката који треба даље осветљавати, јер је ради потпуне спознаје потребно проникнути у суштину појаве.

Дакле, лаж је хрватска стратегија. Она је у своју Националну стратегију одбране унела обавезу предузимања мера ради “Одбране научно доказане истине о Домовинском рату”.

На тај начин хрватске власти су утврдиле наводну истину о рату, а правосуђе ставиле у функцију одбране те истине, односно лажи, а Србија још ни све своје убијене и погинуле није пописала.

Србија нема стратегију супротстављања и зато на плану спознаје истине и у сопственом друштву, а да шире и не помињемо, и јесте ту где је, а нигде није.

Ово капитално документационо и историјско дело Саве Штрпца, који се иначе прегнуо у посао државе, представља основ за анализе свих аспеката и друштвено-политичких реперкусија, од којих су у поменутој књизи само неки поменути.

Стога је ово добра прилика за вододелницу, за окретање новог курса у деловању државе Србије установљавањем стратегије супротстављања фалсификовању историје.

То је сигурно најзначајнији допринос овог дела Штрпца и треба му дати национални значај, а њему лично велико признање.

ПИШЕ: Душан Братић, адвокат из Београда слика дусан братиц

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.