ПОГЛЕДИ Без трећег

Избором по три уводничара за оба панела организатори - Центар за политичке анализе и “Глас Српске” дали су наслутити и кретање кроз теме. За први панел уводничари су били три професора на факултетима политичких наука: Божо Скоко из Загреба, Деспот Ковачевић из Београда и Ђорђе Вуковић из Бањалуке. Други панел су водили новинари Горислав Папић из Београда, Иван Шушњар из Мостара и Мухарем Баздуљ, писац.

Примјетно је било да нема никога из Сарајева, иако су се обе теме тицале БиХ. Тако је све протекло у знаку - без трећег. Уводи, питања, расправе - били су динамични и врцави. Велики број бањалучких новинара и студената слушали су о постављеним тезама и аргументацији панелиста, као и одговорима на питања и елаборације појединих слушалаца. Панелисти изван Бањалуке истицали су њено својство да на једном мјесту може окупити саговорнике из земаља с-б-х језика, да се у њој могу купити све новине из тих земаља, другим ријечима, Бањалука као простор гдје се сви могу осјећати сигурно.

Није то мала ствар у повремено узаврелим временима као одсјају ратова из деведесетих. Оно што је говорено није непознато, нити нетачно, а све што је годинама на бе-ха сцени, политичкој, медијској и свакој другој, свједочи о дубокој подијељености друштва, по националним (и вјерским) линијама. Није ту било приједлога за рјешења немогућих спорења, иако су неки изражавали благи оптимизам, истина веома удаљен од садашњих времена. Заједничка је оцјена да кључ могућег договора држи бошњачка страна, уз констатацију о неспремности “политичког бошњачког Сарајева” да учини све што би било у моћи и обавези бројчано највећих.

Одгођени распад

Познато је да су амерички организатори у припреми мировних преговора имали у виду дубоку подијељеност зараћених страна у крвавом грађанским рату у БиХ. Зато је тадашњи савјетник за националну безбједност Сенди Бергер у документу “Излазна стратегија за БиХ” 20. јула 1995. године (послије догађаја у Сребреници од 11. јула) писао: “Ако буде неопходно, треба да притиснемо Бошњаке да дозволе Србима спровођење референдума након двије до три године, као што смо се сложили у пакету из 1993. године. Наша аргументација би била да, ако Бошњаци не могу убиједити српску популацију да је њихова будућност у реинтеграцији, нема сврхе блокирати мирно раздвајање по узору на чехословачки модел. “Дакле, било је јасно да постоје непомирљиви ставови о стварању послијератне БиХ, између Срба и Бошњака. Хрвати нису тада били важни, јер су умирени политиком Туђмана за реинтеграцију цјелокупне територије Хрватске. Дејтонски мировни споразум је био покушај за опстанак какве-такве БиХ као високодецентрализоване заједничке државе два ентитета и три народа. Па ако не иде, онда разлаз.

То је била шанса свима, а највише Бошњацима да преузму одговорност за опстанак БиХ по Уставу као Анексу 4. Дејтонског споразума. БиХ није држава, јер у Уставу, па тиме ни у називу, нема никакву одредницу за државно уређење - федерација, конфедерација, република, државна заједница, савез држава. Ништа од тога. Зато је дејтонска БиХ била тек покушај. Вријеме од неколико година је остављено као могућност функционисања тако састављене творевине да се створи минимум заједничких интереса и договора. БиХ нема територију, него је чини збир територија два ентитета - 49% Република Српска + 51% Федерација БиХ. БиХ није изборна јединица низашто. Избори се одржавају у ентитетима који су изборне јединице за: избор посланика у Представнички дом, делегата у Дом народа, предсједника Републике Српске, односно Федерације БиХ са два замјеника, затим чланова Предсједништва БиХ - Србина из Републике Српске, односно Бошњака и Хрвата из Федерације БиХ. Поред Предсједништва БиХ, постоје још само 2 (два) органа БиХ: Уставни суд БиХ и Централна банка БиХ са ограничењем као “каренси борд”. Дакле, у Уставу БиХ не постоји Парламентарна скупштина БиХ, Представнички дом БиХ, Дом народа БиХ, Савјет министара БиХ, министарство БиХ ово или оно. Уставно не постоје, јер су то тек заједнички органи ентитета са паритетним саставом из реда конститутивних народа. Најбољи примјер је “парламентарна скупштина”. Да је то “државни парламент” онда би се тако и звао. Овако, по Уставу БиХ то је скупштина парламената два ентитета, са два вијећа које бирају ентитети.

Одумирање међеда

Годинама је такозвана међународна заједница у лику галерије високих представника, ПИК-а као самоизабраног тијела самоизабраних земаља и организација, без оснивачког или било каквог акта о његовој организацији и процедурама за доношења аката, плус три стране судије и два Бошњака у Уставном суду БиХ (као заједнички блок већине од пет гласова, против по два гласа судија Срба и Хрвата), креирала и наметала неуставну, антидејтонску БиХ. Када су видјели да су се у својој моћи и ароганцији преиграли, пало им је на памет да покрену уставне промјене којима би се накнадно “поуставиле” све те дописане бе-ха надлежности и седам неуставних министарстава. Априлски пакет уставних промјена 2006. године пропао је, јер ни то Силајџићу и радикалима није било довољно. Они су јасно заговарали БиХ без ентитета, оно што и данас у својим програмским документима заговара СДА. Бутмирски пакет из 2009. године није ни дошао у процедуру Скупштине парламената ентитета.

То су прошла времена, а пропали покушаји уставних промјена доказују да је све оно чега нема у Уставу БиХ, неуставно. Устав БиХ члан 3.3.а) јасно одређује: “Све ДРЖАВНЕ ФУНКЦИЈЕ И ОВЛАШЋЕЊА која ОВИМ УСТАВОМ нису ИЗРИЧИТО додијељена институцијама Босне и Херцеговине, припадају ентитетима”, дакле Републици Српској и Федерацији БиХ. Има ли шта нејасно?

Антидејтонска БиХ - назор и нахеро

Таква неуставна, антидејтонска БиХ годинама се батрга и пропада, јер је и неприродна, створена назор, па је зато и нахеро. Стално су јој додаване нове надлежности, што наметањем од стране високих представника, што подвалама и прегласавањима. Читав механизам заштите такве климаве конструкције није био довољан да створи било какав заједнички интерес ни идентитет. Једино је створено чудовиште, међед такорећи, који једе паре и вријеме, а ко год зине против тога, онда то прогласе кршењем Дејтонског споразума и уведу му санкције. Амери и погани Енглези. Устав БиХ одређује да је “Босна и Херцеговина демократска држава која функционише у складу са законом и на основу слободних и демократских избора”. Не постоји никакво право високог представника да намеће законе и кажњава појединце без суда и суђења.

Дошла друга времена, када се и тзв. међународна заједница препала да антидејтонска бе-ха не “оболи” од утицаја Турске, Русије, Кине, Ирана, Мађарске, Израела, итд. Странци нису више Дјед Мраз који испуњава бошњачке жеље, а потиру уставна и легитимна права Републике Српске и Хрвата. Та БиХ неуставно створена по мјери бошњачке унитаризације и мајоризације, тетошена и штићена “ко међед”, сваким даном пропада. Неповратно. Вољом трећег, политичког Сарајева, што им и јесте циљ, да се БиХ распадне, а да буду криви Срби и Хрвати. Тако би Бошњаци задржали право да у неком будућем дијељењу карата, опет претендују да добију пажњу и сажаљење. Знате већ - агресија, геноцид, етничко чишћење, Запад против муслимана.

То је сада најизгледнији сценарио, баш онако како је 2. маја 2011. године писало у писму Луиз Арбур, тадашње предсједнице Међународне кризне групе (раније је била први главни тужилац Хашког трибунала) које је упутила највишим званичницима Европске уније. У том писму се наводи да је “ситуација у БиХ растуће забрињавајућа и то до тачке да се Међународна кризна група плаши да Срби и Хрвати не напусте државне институције те да међународна заједница треба да избјегне доношење наглих одлука, које би могле да продубе кризу и гурну странке ка максималистичким позицијама. БиХ нема власт на државном нивоу ни седам мјесеци након избора, уз мале шансе да се она формира ускоро. Влада Федерације БиХ илегално је формирана 17. марта и оспорена је од двије највеће хрватске странке. Хрвати су сад формирали својој паралелни Хрватски народни сабор, Република Српска је расписала референдум да затражи мишљење грађана о законима које је наметнуо високи представник о државном правосуђу. Иако ово нема правно дејство, оно може обезбиједити јавну подршку да Срби напусте бх. институције. И заиста, уколико се тренд настави, лако је замислити бошњачке странке како контролишу пропалу и банкротирану државу, чије су институције напустили Срби и Хрвати”.

Напомена: Наслов није против трећег (хрватског) ентитета као основа за стабилизацију заједничке државе три народа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.