ПОГЛЕДИ Аустријски Крим

Док се возите према југу аутопутем Бренер, алпски пејзаж се не мења. Само двојезични путокази показују да сте из Аустрије прешли у Италију. Већина људи говори немачки, а све локалне станице које скенирате на радију изгледају немачке. Архитектура и распоред села идентични су аустријском Тиролу и видљиво се разликују од остатка Италије.

Граница на Бренеру утврђена је 1919. године уговором из Сен Жермен-ен-Леја, којим је Италији додељена награда за улазак у рат на страни Антанте у мају 1915. Тајни уговор Лондона (април 1915) одредио је да ће Италија “добити Трентино, цисалпски Тирол са својом географском и природном границом”. Месец дана након што је 8. јануара 1918. објавио својих четрнаест тачака, председник Вудро Вилсон је изјавио: “Националне тежње се морају поштовати - људима сада може доминирати и њима се управља само уз њихову властиту сагласност. 'Самоопредељење' није пука фраза, то је императивни принцип деловања”.

Дуг пут

Чисто кршећи ово начело, Италији је додељен Јужни Тирол, у којем је скоро 90 одсто домородаца имало немачко порекло, од којих нико није желео да њиме влада из Рима. Њихов удео је од тада пао на нешто мање од две трећине, али до данас, од 116 јужнотиролских општина, 103 имају немачки језик, осам је већински ладински, а само пет има већину на италијанском.

Околности су биле другачије, али суштина наметања границе Бренера била је иста као самовољна одлука генералног секретара совјетске комунистичке партије Никите Сергејевича Хрушчова да се Крим пребаци из Русије у Украјину 1954. То је и учињено, без обзира на вољу њене тадашње 90 одсто руске већине. У оба случаја, хировитим прекрајањем граница - заснованим искључиво на политичким калкулацијама - прекршена је историја и најосновнија права људи која су тиме погођена.

Разлика, наравно, постоји и она је двострука. За разлику од данашње Украјине, Италија је у целини добро уређена земља са цивилизованом владом. Одавно се помирила са постојањем велике заједнице немачког говорног подручја као сталне тачке, дајући јој аутономна права пре четрдесет година, гарантована међународним уговорима. Поред тога, за разлику од Аустрије после 1918. године, Русија је велика и моћна земља која је била у стању да делује на одлучан начин да заштити своје суграђане од пучистичког режима у Кијеву 2014. Али пут до садашње стабилности и просперитета Јужног Тирола је био дуг и буран.

За народ Јужног Тирола дуг период репресије почео је убрзо након потписивања мировног споразума 1919. године. Краљевина Италија је скоро одмах почела да спроводи италијанизацију алпског региона. Након што је Мусолини дошао на власт 1922. фашистички режим је поверио интеграцију Јужног Тирола у Италију Етору Толомеју, познатом ултранационалистичком историчару-аматеру и антропологу. Променио је имена око 8.000 градова, села и топонима. Италијански је постао једини службени језик. Његов програм у 32 тачке, јавно представљен у јулу 1923. године, укључивао је забрану самог назива “тиролски”. Сви прекршаји, колико год били безначајни, кажњени су са месец дана затвора. Сви јавни натписи на немачком језику били су забрањени, а немачка презимена су италијанизована у званичним документима. У септембру 1925. италијански је постао једини дозвољени језик на судовима. Прописи из доба фашизма остали су на снази и након 1945. године. Они су укинути тек деценијама касније.

У октобру 1923. године, само три месеца након што је Толомеи представио свој програм, немачки је забрањен као језик школске наставе. Укинуто је основно образовање на немачком. Тиролски учитељи су отпуштени, а са југа су доведене италијанске замене. Један резултат је био спонтани настанак “катакомбних школа”. Развијена је мрежа тајних школа у којој су мушкарци и жене учили децу немачком језику на таванима, у подрумима и шталама.

Најгоре поглавље

Масовна имиграција Италијана била је још једно средство друштвеног инжењеринга. Године 1910. у Јужном Тиролу је било 7.000 Италијана. Већ 1921. број се попео на 20.300, 1939. било их је 80.000 - за разлику од 234.650 староседелаца Јужног Тирола. У граду Болцану, главном граду покрајине, број Италијана је са 1.600 1910. порастао на 75.000 данас.

Ипак, најгоре поглавље у историји Јужног Тирола написали су сами Јужни Тиролци. Огромна већина (86 процената) одлучила је да се пресели у Немачку, али само 75.000 је то учинило до тренутка када је немачки “тотални рат” ефективно окончао програм 1941. Већина од тих 75.000 вратила се у своје старе домове после рата. Они који су одлучили да остану у Италији били су третирани са презиром, па чак и мржњом од стране својих суседа. Као што је Фридл Волгер, један од најутицајнијих јужнотиролских политичара, рекао у својим сећањима: “Статус Јевреја у Трећем Рајху може се упоредити са статусом преосталих житеља Јужног Тирола у очима њихових фанатизованих сународника”.

Пад Мусолинија и окупацију Јужног Тирола и северне Италије од стране немачких трупа у септембру 1943. огромна већина Јужног Тирола доживљавала је као ослобођење. Међутим, анексија којој се надао Рајх није се догодила. Мусолини је враћен на чело Социјалне италијанске републике са седиштем у Салоу на језеру Гарда. Фашистичка република је била лаж, али чак ни у овој касној фази Хитлер није желео да дода увреду Дучеовим бројним повредама, формално одузимањем Алто Адиђеа из његовог номиналног домена.

Дана 3. маја 1945. године италијански ЦЛН преузео је управу над Јужним Тиролом. Истог дана карабињери су истакли италијанску заставу на Бренеру. Италија се вратила. Аустрија је била окупирана земља чији је народ у великој већини стајао на страни Рајха до горког краја.

Прихватање

С друге стране, Италија је стала на страну Савезника - ма колико неефикасно - последњих 20 месеци рата. Ипак, изгубила је Истру, Ријеку, Зару, острва Додеканез и све своје афричке поседе, што је послератну Италију учинило још одлучнијом да одржи једину преосталу велику добит од Великог рата у којем је погинуло 600.000 италијанских мушкараца.

Данас је Јужни Тирол један од најбогатијих региона у Европи и далеко најбогатији у Италији, са преко 40.000 долара БДП-а по глави становника. Незапослености нема и има најнижу стопу криминала у земљи. Упркос 104 године одвојености од Аустрије, Јужни Тиролци говоре свој језик, одржавају своју културу и настављају своје навике. Бозен/Болцано је трајно италијанизован, али су села остала тиролска. Трећи по величини град, дивни Бриксен, који одузима дах, изгледа и осећа се као да се може наћи било где између Брегенца и Клагенфурта. Нема већих друштвених тензија; озбиљни етнички засновани инциденти су годинама практично непознати, што је изузетно за мешовиту заједницу са дугом историјом међусобних притужби.

Прихватање неких аспеката италијанске културе и начина живота сада многи Јужнотиролци признају не само као неопходност већ и као предност у односу на њихове рођаке северно од Бренера. Постали су опуштенији, више прилагођени цисалпинском смислу за хумор и иронију, паметнији када је у питању гастрономија и свеснији потребе да се у јавности исече “уна бела” фигура. Ово није подвиг за оно што је, у суштини, још увек грана немачког националног стабла.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.