Србин, бивши високи функционер Социјалистичког савеза, сугерише руководству српског "Добротвора" да се помогне "дјеци шехита". Потребно је, вели, јер би без њихових очева, град сигурно пао у руке непријатеља". Генерални секретар Друштва најављује велики посао - набавку двјеста хиљада јаја и довољно боје. Васкрс је и нека се зна да у Сарајеву има Срба и да неко брине о њима
Град је одисао бритком свежином, кад сам, рано, одмах после полицијског часа, заједно са супругом, кренуо у бившу Војну болницу. Требало је да заузмем место у реду за лекарски преглед војне комисије. Био сам међу првима, добио број чекања и све је ишло брже и боље него што сам очекивао. Захваљујући дијагнози коју је поставио др Владо Којовић и двојица његових колега, Муслимана, а и чињеници да је у комисији био колега моје супруге и мој дугогодишњи познаник др Церић, ослобођен сам војне обавезе служења у Aрмији БиХ, али не и обавезе у Цивилној заштити. Док сам чекао да ми се откуца решење, слушао сам тројицу рањеника како се жучно препиру.
"Сви су они своју дјецу склонили у иностранство, а нас тјерају на четничке тенкове. Немају они појма како изгледа рат, они га гледају на телевизији. Да су били само десет минута на Сокољу или на Жучи, завршио би се рат за десет дана.
Изрешетали су ми ноге гелерима, али ја једину главу не дам ни за чију фотељу и функцију", горко говори млађи човек, чудно изваљен на столици, с ногама испруженим на две штаке преко читавог ходника.
Прозваше га, а она двојица му помажу да се усправи и моле да ћути док не добије папире.
У просторијама "Добротвора" све већа гужва. Улазим са старицом која је, изгледа, дуго дреждала пред вратима. Дошла је да преда писмо, каже, али, ако има, и мало милости. Била је поднадула и тамножута, закрвављених и сузних очију. Тек што је пружила, дрхтавом руком, изгужвано писмо, паде, позлило јој, а нека друга жена прискочи и тражи воде. Воде нема.
Примећујем за столом у углу, сасвим сагнут, седи Вељко Чабак и прилазим му. Са њим за столом седе двојица, једног не познајем; други, Вељо Дроца, тихим презиром и гађењем посматра неугледан и запуштен свет што се врзма око њега, гледао га је, чини ми се, као што се врзма око њега, гледао га је, чини ми се, као што се сити и богати гаде сиротиње. A у канцеларији је било, осим старице која је колабирала и враћа се к свести, још старијих људи и млађих жена, које су биле упорне, говорљиве и крештаве показујући своју промрзлу, мусаву и омршавелу децу као необорив доказ да морају из града, побећи било где од овог псећег живота.
Позваше ме за сто, нема столице, и слушам да Вељо Дроца тражи да српско хуманитарно друштво осигура редовну помоћ у храни и одећи за "дјецу шехита, без којих би сигурно град пао у руке непријатеља". Осећао сам неку заташкану затегнутост и наслућивање нечега што ће се догодити и што се не може спречити.
Размишљао сам тренутак шта да кажем, али нисам имао прилику. Експлодирао је Вељко Чабак.
"Човјече, разумијеш ли ти да је ово српско друштво. Има више од стотину разних исламских и других хуманитарних друштава у граду, тамо тражи помоћ, а колико ја знам, не мораш ни тражити, они дају све што имају јер добијају са свих страна. Ми само са српске стране, гдје такође има дјеце палих бораца, можемо добити помоћ. Зар мислиш да би дали за дјецу шехита?"
Други човек, полицајац, разуме, уста и мирно се поздрави. Оде за њим намрачен Вељо Дроца, Србин из околине Горажда, пре рата високи функционер Социјалистичког савеза. Не поздравља се, настоји да буде резервисан и званичан, а лице му укочено и непријатно.
"Ово је најгори човјек кога знам", сикће Чабак, "најгнуснији и најподлији гад, провокатор, дошао да нас навуче на танак лед".
"По ономе како си реаговао и шта си рекао, већ си на танком леду", упозоравам га и подсећам да сам га неколико пута опоменуо да се чува лажних пријатеља, којих је све више око њега. Лажни пријатељи долазе само због конкретног интереса, и кад то остваре, лако налазе друге пријатеље. A пошто увек траже и очекују више од оног што су ушићарили, лако се претворе у трајне непријатеље.
Изненада се појављује генерални секретар Драгослав Пецикоза, којег ретко виђамо, он води оперативне послове, он је одговоран за целокупан рад хуманитарног друштва, па је непрекидно у покрету, излази и улази у град, прича се да увек с њим изиђе десетак и више Срба, не питамо га како, а он о томе нерадо говори. Обавештава нас да је договорио велики посао, да се примиче Васкрс и да ће увести у град више од двеста хиљада јаја, и боју, наравно, нека се осети да у граду има Срба, али и да неко брине о њима.
Задовољни одлазимо кућама, свраћам код сестре и необично, пријатно изненађење: у стану има воде и струје. Остављамо ручак за касније, у страху да би могло нестати или струје или воде, или обоје, купам се, после готово годину дана, пршти туш, а феном сушим косу.
Ово је заиста велика радост, стално сам говорио да ће се рат завршити када истовремено у граду буде струје и воде. Последњих дана је знатно мирније и буди се нада да би нашим ратним патњама могао да дође крај.
Петак, 9. априла 1993.
Силазим неуобичајеним путем у центар града. Гледам у широка плећа Требевића и видим, осим шумом обрасле обронке, и сунце које беше изазовно синуло, као да се наслонило на Чолину капу. Около мртва тишина. Добро предсказање. Изненада, негде на Требевићу, одјекну пуцањ, само један, а потом се шири јутарњи мир. Чујем само властите кораке и пиљим у осветљен хоризонт и свим бићем желим побећи из ове неизрециво отужне празнине, али с осећањем да људима, којима идем у сусрет, чиним нешто добро и корисно.
Тек у улици Павла Горанина сретам прве пролазнике и стражаре, полицајце и војнике. Знају ли ови људи што притежу хладне цеви оружја које носе да и њих чека смрт, ма колико пуцали и ма колико битака преживели, а да ће земља, о коју се грабе и међусобно уништавају, остати земља и припадати неком мудријем нараштају.
(Наставиће се)
