Нелсоново “кукавичије јаје” у свјетлу ЕУ интеграција

Синиша Каран

Изјаву амбасадора САД у БиХ Ерика Нелсона сматрам слаткорјечивошћу “западног манира” иза које стоји поновни (након априлског пакета, бутмирског процеса и још неких покушаја промјене Устава БиХ или како каже амбасадор - реформе) покушај преваре да у “име народног бољитка”, “заједничког пројекта”, спречавања одласка младих, стоји покушај чији је циљ с једне стране легитимизација неуставних, нелегитимних и нелегалних измјена устава БиХ посљедњих 25 година, те са друге стране даље урушавање постојећих уставних односа и надлежности ентитета, Републике Српске посебно (с обзиром на то да је ФБиХ раније ишла у процес свог самоукидања) и јачања заједничког нивоа.

 

 Неке поставке да је уставним промјенама потребно од идеалног створити реалан амбијент нису ништа друго него добро срочена варка: управо садашњи уставни оквир јесте реалност, реалног друштва и друштвених односа.

Ако већ помиње неки “заједнички пројект”, подсјећамо амбасадора да се демократизација БиХ показала као изузетно тежак задатак, с обзиром на то да су га пратили баласти комплексних постконфликтних тешкоћа, као и дубоке историјске разлике. Демократија и демократски процеси схваћени у класичном смислу, на примјеру БиХ попримају и нека обиљежја само Босни и Херцеговини својствена.

 Подарена рјешења

 БиХ са свим својим потешкоћама створеним на основу вјерских, националних и историјских разлика мора остварити правилну равнотежу демократске заштите индивидуалних права и слобода и с друге стране права ентитета и конститутивних народа. Зато уставна структура, у случају евентуалних уставних промјена, треба да задржи основне карактеристике заштите конститутивних народа и грађана као основе бића заједничке заједнице, што би било од веће користи за будућност БиХ од било каквих великих нереалних, подарених “демократских” рјешења, посебно западног типа, какав је овај.

Фактичка промјена Устава у правцу његове примјене која је на сцени од његовог настанка, прилагођавања и стварања реалне федерације у сукобу је са реалним друштвеним односима на којима почива, што узрокује недостатак накнадне легитимације од стране народа и грађана који живе у БиХ. Резултат је са једне стране буђења националне свијести (о угрожености) и са друге стране, наметања “легитимитета” од стране представника “међународне заједнице” и високог представника који имају овлаштење да дају тумачење неодређености Устава, а уз препознатљиву генерализацију (глобалистичко-денационалног приступа). Устав БиХ се фактички мијењао и самим тумачењем уставних норми, чак и од стране Уставног суда БиХ.

Легитимна политичка реакција противника оваквог понашања се манифестовала “тражењем” елемената конфедерализма или класичног федерализма, посебно у ставу да су ентитети, у ствари, двије државе са ограниченим суверенитетом, које имају два различита политичка, правна и економска система, унутрашњу сувереност, границе, територијални интегритет, војску, полицију и друге институције које имају све самосталне и суверене нације - државе у свијету. Конфедералне елементе додатно појачава чињеница да је БиХ као нова држава основана на међународном праву, а не на државном, из чега се опет да закључити да је таква државна творевина нетипична федерација, чак конфедерација или унија, односно заједница држава.

Тако да се може рећи да су унутрашње политичке конфронтације протеклих година у свјетлу “борбе” унитарних и конфедералних претензија, што и није специфичност само БиХ, док начин на који се ти процеси одвијају, временски проток и неизвјесна будућност јесу спецификум.

 Биће државе

 Коначно, уставом који је у првом реду водио рачуна о протеклим конфликтима и резултатима тих конфликата, а мање за циљ имао потпуно спровођење стандарда који важе код изградње демократске правне државе, нико није задовољан, не заборављајући да се држава не гради чистим мијењањем устава, већ његовом промјеном и активним радом институција.

У протеклом периоду у недостатку заједничког става су под притиском представника међународне заједнице извршене одређене неуставне измјене и допуне дејтонског уставног уређења БиХ, али се и данас може рећи да унутар БиХ не постоји јасна политичка воља и сагласност за доношење новог устава, као демократске воље народа и грађана.

Мировним споразумом је установљена асиметрична конфедерално-федерална сложена држава, високоаутономних, на етницитету базираних ентитета и са централним институцијама ограниченог капацитета. Држимо се и даље тог концепта.

Закључно сматрам да је повод овог јавног наступа “кукавичије јаје” у свјетлу ЕУ интеграција. Република Српска континуирано наглашава и показује своју чврсту опредијељеност за европске интеграције и Дејтонски споразум и увјерена је да у томе нема контрадикције.

Исто тако, ни улазак у европске интеграције не може и не смије бити повод да се иде на уставна рјешења која су супротна бићу државе, која би нарушила унутрашњи баланс заснован на етно-ентитетском основу, колективним правима и равноправности конститутивних народа и грађана.

Тенденције политичког сукобљавања кроз развијање федералних, односно конфедералних елемената само су једна од низа посљедица таквог стања. Недореченост уставних рјешења доводи до различитог понашања, па и до политизације и злоупотребе тумачења уставних норми.

Нема идеално најбољег облика унутрашње државне организације, државног уређења БиХ, њени народи и грађани у трагању су за својом идеалном формом, у чему се не разликују од других. Путеви могу бити и јесу различити, али постоје само облици у којима један народ живи суверено, просперитетно, економски и политички стабилно, национално освијешћено или облици у којима народ живи потлачено, денационализовано, сиромашно.

Немамо дилеме којим путем ћемо ићи.

 

Синиша Каран, професор уставног права и генерални секретар Владе Републике Српске

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана