Не смијемо заборавити горке поуке Другог свјетског рата

Петар Иванцов

1. септембар 2019. године је трагичан датум за историју човјечанства: прије 80 година је почео Други свјетски рат у којем је изгубило животе више од 54 милиона људи.

Ова годишњица се обиљежава у многим земљама, за неколико дана у Варшави ће се окупити међународни лидери. Али тамо неће бити присутан предсједник Русије Владимир Путин, кога Варшава није позвала, објаснивши ово тиме да је Совјетски Савез “1939. године прекршио међународно право”.

Подсјетимо да је Совјетски Савез дао одлучујући допринос слому Хитлерове војне машине и ослобађању Европе од нацизма. Ми смо изгубили у рату са фашистичком Њемачком и њеним сателитима 27 милиона људи, укључујући 14 милиона цивилног становништва. За моју земљу овај рат је постао велики отаџбински.

Нажалост, данас многи заборављају поуке свјетског сукоба, повећава се број покушаја да се фалсификује историја његовог почетка и развоја. У њиховом основу је циљ да се умањи улога Совјетског Савеза у побједи над фашизмом, да се представи СССР једним од криваца који су отпочели рат, да изједначе жртве и џелате, да доведу у сумњу резултате рата и одлуке Нирнбершког трибунала.

Ови и слични покушаји имају за циљ да оклеветају модерну Русију као сукцесора Совјетског Савеза, умање њену улогу у побједи над фашизмом, оправдају неонацистичке снаге, које дижу главу, те свеобухватан рат против споменика јунацима-ослободиоцима у неким земљама источне Европе. Све је то увредљиво за сјећање на оне који су дали свој живот у борби против мизантропске идеологије.

Многи савремени западни историчари данас покушавају да означе Совјетски Савез као кривца за отпочети Други свјетски рат, да скину са Запада одговорност за политику “смиривања” Хитлера, која је управо довела до почетка рата. Истовремено се занемарује чињеница да је СССР био објекат фашистичке агресије, што је апсолутно јасно речено у пресуди Нирнбершког трибунала.

Искривљују се чињенице, догађаји из прошлости погрешно се интерпретирају, прећуткују се непобитни докази о подстицању нациста на акције против СССР-а 1930-их година од стране низа западних земаља.

У суштини прећуткивана је чињеница да је пролог за најкрвавији и најбруталнији рат постао догађај који се у историји појавио под називом “Минхенска завјера” (29-30. септембар 1938. године), када су западни лидери предали Хитлеру чехословачку регију Судети, због чега је нацистичка Њемачка добила приступ најмоћнијем војно-индустријском комплексу (на почетку рата на територији окупиране Чехословачке произведено је толико наоружања колико је дала цијела индустрија Велике Британије) и што је могуће више приближила се границама СССР-а. Битно је подсјетити да је у прољеће 1938. године СССР најавио мобилизацију у складу са споразумом о међусобној помоћи са Чехословачком и Француском, совјетски авиони су чак летјели за Чехословачку, али наши савезници су одбили да испуњавају своје обавезе. А Пољска је категорички забранила пролазак совјетских трупа кроз своју територију са циљем да помогну Чехословачкој, изјавивши своју намјеру да ће оборити авионе СССР-а.

Након Минхенског споразума у Европи била је створена ситуација која се карактерисала јачањем међународне изолације Совјетског Савеза: Велика Британија и Француска потписале су са Њемачком споразуме уз тајне додатне пактове. Такве “пактове” потписале су са Њемачком и балтичке земље, али за то њих нико не оптужује. Међутим, Варшава је ово направила прије осталих - још 1934. године.

Совјетска влада до посљедњег тренутка није изгубила наду у формирање система колективне безбједности у Европи, упркос томе што су ови покушаји били стално минирани од стране наших партнера. Током прољећа и љета 1939, када је већ било јасно да ће сукоб свакако почети, западне земље су наставиле да воде своју двоструку игру, покушавајући да преусмјере хитлеровску армаду на Исток. Под тим условима СССР је био присиљен да обезбиједи своју националну безбједност, потпуно усамљен, и да у августу 1939. потпише са Њемачком споразум о ненападању. Ово је био принуђени корак који је дао могућност да се добије вријеме и припреми за предстојећу битку против агресора.

Историјски ревизионизам је опасан јер поткопава темеље савременог свјетског поретка који је настао након завршетка Другог свјетског рата и ствара претпоставке за ширење неонацизма и ксенофобије. Сматрамо као императив за све државе неопходност признања у пуном обиму резултата Другог свјетског рата, који су прописани у Повељи УН и у другим међународним документима, укључујући одлуке Нирнбершког трибунала.

Русија и данас наставља да инсистира на чињеници да је безбједна будућност могућа само у уској сарадњи свих учесника политичких процеса на основу великих, равноправних и обострано корисних пројеката. Међутим, неки од наших западних партнера настављају да се придржавају логике чувања историјских линија подјела, појачавају војну инфраструктуру на источним границама Сјеверноатлантске алијансе. Нови потез, који је бременит негативним посљедицама за читав систем међународне безбједности, јесте одлука Вашингтона о раскиду Споразума о нуклеарним ракетама кратког и средњег домета (ИНФ).

Данас се сви ми, као никад прије, морамо што прије вратити заједничком раду у вези са креирањем архитектуре једнаке и недјељиве безбједности и широке сарадње независних држава у евроатлантској и евразијској зони, са ослонцем на општепризнате темеље и норме међународног права, којих треба да се придржавају сви учесници међудржавне комуникације.

Петар Иванцов, амбасадор Русије у БиХ

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана