Мир, а не играње ватром

Миле Дмичић

Општи оквирни споразум за мир у БиХ (ДМС), са једанаест анекса, један од најбољих и чврстих међународних споразума постигнутих у новијој свјетској историји, са својом двоиподеценијском примјеном, потврђује да су њиме остварена два основна циља: први, да се без одгађања зауставе ратни сукоби и други да се прихваћеним уставним рјешењима обезбиједи дугорочнија стабилизација стања, самоодржива држава.

 

Иако је по много чему атипичан, ДМС је трајни правни и политички акт, којим је успостављен одржив уставно-правни и политички оквир. Неопходно је прекинути све, и скривене и нескривене, радње и покушаје његове ревизије.

ДМС је трајни и свеобухватни акт међународног права, који се не може укинути. Зато се мора поштовати међународним правом установљена и општеприхваћена правна максима пацта сунт серванда, које се сви морају придржавати и спроводити међународне уговоре у доброј вјери, а не мијењати их. Његова евентуална неоснована замјена било каквим другим актом, или његово стављање ван снаге, подразумијева враћање општим принципима међународног права или актима више хијерархије. Зато су неопходна сва правна и политичка средства за очување дејтонских уставних рјешења која је могуће мијењати само сагласношћу свих учесника у њиховом утврђивању и потписивању.

Апсурди

Али, нажалост, још су на дјелу босанскохерцеговачки апсурди! Напада се ДМС који је зауставио рат и донио мир, подрива се и руши Република Српска, један од два равноправна ентитета од којих је састављена БиХ, а да апсурд буде већи, то чине управо они који се највише “залажу” за Босну и Херцеговину, полажући чак своје “највише право” на њу. Насупрот њима су они који досљедно бране ДМС залажући се за његово спровођење и очување, а који бивају стално оптуживани да су противници и рушиоци БиХ.

И високи представници међународне заједнице, постављени да тумаче и помажу спровођење ДМС-а, свјесно или по налогу заправо су рушиоци ДМС-а, доносиоци су антидејтонских закона, одлука и других аката, разграђујући тако оно што треба да чувају и надограђују!

Рок да се коначно подвуче црта и да се потомству дâ гаранција о миру, стабилности и просперитету државе и друштва - већ је истекао. Тиме су и одгођени рок, и одгођена држава, и одгођени човјек само реторика која нема оправдање.

Зато у БиХ ни за 25 послијератних година нема стабилног мира, нити међунационалног договора, ни правне државе, ни привредног напретка, ни социјалне сигурности. Климави троножац и даље стоји, ослањајући се, у значајној мјери, на лажи због којих је и срушена заједничка држава. А шта нам је то донијело? Треба нам мирна БиХ. Она само таква може да постоји.

Република Српска је правно и фактички настала 1992. године као израз воље српског народа с циљем да самостално одлучује о својој судбини, свом политичком, економском, културном развоју и свим суштинским питањима важним за живот народа. Њено постојање је утврђено ДМС-ом, као међународним актом, и она је прихваћена од међународне заједнице као равноправна и трајна државотворна јединица.

Нажалост, и даље се настављају антидејтонске, неуставне и ванинституционалне тенденције, посебно притисци на органе и институције Републике Српске, за умањење њених уставних надлежности. Приоритетно, треба зауставити даљи пренос надлежности, враћати неоправдано пренесене и укинути уставни институт “додатне надлежности”. Зато је оправдано да она, с циљем заштите свог територијалног интегритета, политичког субјективитета и очувања ентитетских и виталних националних интереса конститутивних народа, предузима институционална, политичка и демократска средства.

Опстанак и функционисање БиХ мора уважавати њену мултинационалну, мултикултурну и мултиконфесионалну особеност, историју и традицију, ентитетску заступљеност и механизме заштите ентитетског и виталног националног интереса. Ови принципи су уставноправно обавезујући, на њима се заснивају институционална организација, структура и функционисање БиХ као државе.

Антидејтонске, неуставне и ванинституционалне иницијативе (централизација и унитаризација државе; стварање трећег ентитета, или успостављање аутономије и независности ентитета; неуставни пренос надлежности; спорости реформи у области привреде, правосуђа, изборног система, јавног сектора, права и слобода), могуће је превазићи само досљедним спровођењем дејтонског Устава и закона.

Међународни протекторат је одавно исцрпљен и постао је кочница развоју ове земље. Сви видови интервенционизма, посредовања и арбитрирања међународних представника препрека су у преузимању одговорности домаћих органа и институција. Али у овој земљи нема ни политичке воље, ни управних капацитета, ни рационалног и ефикасног механизма координације да би се добио кандидатски статус и отворили преговори о чланству у Европској унији.

Нема идентитета

У БиХ нема ни историјског ни политичког идентитета, нити “уставног патриотизма”, нема ни заједничког прихватања најзначајнијих догађаја, историје, културе, традиције и насљеђа, ни државних обиљежја и знамења које би заједнички прихватили припадници три националне и вјерске заједнице. Једини излаз је у пуном поштовању засебних идентитета, консензусом и компромисом постигнутих, а не њиховим негирањем и потирањем.

БиХ не може бити партнер државама и народима уколико се не заснива на начелу равноправности два ентитета и три конститутивна народа. Посебно су значајни њихови стабилни односи, стратешко партнерство и усаглашена и општеприхваћена визија заједничке будућности. То је једино могуће очувањем и спровођењем дејтонских рјешења, што је обавеза и одговорност и домаћих и међународних субјеката.

Чињеница је, и судбина, која упозорава и опомиње да БиХ може опстати, и у њој нормално живјети само са искреним и чврстим консензусом и компромисом њених конститутивних народа: Бошњака, Срба и Хрвата и осталих.

Зато је наравоученије ДМС-а да су само мир, стабилност и просперитет гаранција босанскохерцеговачке државе и друштва, а не стално играње ватром.

А када се једном, заједничком сагласношћу и напором, размакну тешке чињеничне и догађајне двери, за отварање оне посљедње, невидљиве капије босанскохерцеговачке авлије, потребан је нарочит кључ. Они који буду умјели да правилно читају и спроводе дејтонска рјешења, лакше ће и брже коначно наћи прави кључ, разбијајући заблуде и предрасуде нашег времена и наше историје јасном и усаглашеном визијом живота и развоја у долазећем времену.

Пише: Миле ДМИЧИЋ, професор уставног права

 

(“Глас Српске” ће, поводом 25. годишњице потписивања Дејтонског споразума, у наредна два мјесеца објављивати ауторске текстове историчара, политиколога, писаца и других интелектуалаца о тренутном положају Српске у оквиру БиХ, њеној будућности и перспективама)

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана