Марија Кон

Дара Секулић

Марија Бергман, касније Кон, удата за инжењера Емила Кона, и њена сестра Лујза, биле су прве матуранткиње у Босни и Херцеговини. Њихови родитељи довели су их као дјевојчице из Аустрије, можда из Беча, гдје су рођене и расле.

У Сарајеву тог доба гимназију су похађала само мушка дјеца, односно младићи, касније женске гимназије још није било. Марија и Лујза училе су код куће, отац је плаћао и приватне часове, а разред би полагале на крају школске године, кад се заврши настава и кад у школи нема ученика. Отац их је уводио у школу тачно у заказано вријеме и чекао док положе да их врати кући. Био је то податак који је много година касније, навео писца ове скромне забиљешке, да напише репортажу или разговор с Маријом Кон. Марија Кон била је један од најомиљенијих професора Гимназије, касније и Филозофског факултета кад је он основан у Сарајеву. Била је врсни преводилац, познавалац и заљубљеник њемачке књижевности. Преводила је Рилкеову поезију, писала есеје о њој.

У Сарајеву је тих поратних година излазио часопис "Нова жена", издање, вјероватно, Централног комитета БиХ у којем је било и сједиште редакције. Главна уредница Лујза Липовац, писмена и упућена у посао који је обављала, жељела је да о Марији Кон пише пјесникиња, и не помишљајући да боље репортаже могу писати и новинари којима поезија не тече из пера.

Енергична, у свакој прилици јасна и одређена, Марија Кон се одмах у почетку опирала намјери да се о њој пише. Познавале смо се, њена кћерка Мирјана Папо била ми је професор у тадашњој Вишој школи за социјалне раднике. Но, о њој ће бити ријечи у наставку овог написа. Обавила сам са Маријом разговор, учинила је то за моју љубав, али се тешко мирила с тим да разговор игдје буде објављен. Отпутовала је у Макарску гдје је имала стару далматинску кућицу, и у писму које ми је упутила, још једном покушала да одустане. Било је то писмо које више и од опширне биографије, показује сјајну личност ове поштоване и вољене професорице. У посљедњем рату пропала је и моја библиотека, али срећом писма су сачувана. Међу њима и писмо Марије Кон.

Писмо Марије Кон

Макарска, 7. IV 1970.

Другарице Дара, не знам је ли касно кад ово шаљем. Ви лијепо пишете, Дара, а још љепше мислите. Ипак, све се у мени противи објављивању и пристајем само ако Ви то желите и ако Вама то због нечег треба. У том случају, само у том случају, сагласна сам. Знате, Дара, ма шта Ви рекли о мени - никад то нисам ја. Све личи на топли некролог, а у ствари, ми људи смо комплексне личности, имамо много видова у којима се појављујемо и врло је сложена ствар дати неку карактеристику која ће у свакој прилици, у сваком животном периоду, одговарати лицу које желимо да прикажемо. Наиме, кад човјек као ја, ради читав један људски вијек, он мора да остави трагове за собом. Колико су ти трагови значајни за појединца, колико вриједе у изградњи једне нове боље стварности - важно је, али исто тако овисно о низу фактора који су ван нашег домашаја.

Не ради се увијек о томе да ли су мене моји ђаци вољели - ја сам њих вољела! А ипак, Дара, како сам била престрављена кад сам видјела да су они исти ученици или ученице, који су - испадало је тако, били приступачни свему што умјетничко дјело пружа, ипак у исто вријеме били предани најнехуманијој идеологији!

Нико не зна колико сам допринијела формирању карактера, развијању љепоте, људских особина у човјеку. Ситна су наша зрнца која сијемо. Сјећам се како сам једном, као пресјечена, застала на часу у сред средине тумачења Лазаревићевих новела; како ми је било јасно да треба другачије говорити, не онако како су тада од мене тражили и мени инпутирали. Не знам зашто Вам то пишем. Стало ми је да у мени гледате пуног човјека, болно жељног да буде снага која мијења свијет.

Понекад сам и мијењала, понекад пружила видик на пуноћу овог свијета. Није то мало, али није ни много. Вриједи ли, дакле, о мени говорити - како год хоћете, ја се слажем, нисам ни за ни против. Заправо бих вољела да то не објављујете.

Много Вас воли Марија Кон

 

Послије писма Марије Кон

Марију Кон у њеној кући изнад великог парка, посјећивали су њени ученици који су с временом постали и њене колеге на Факултету. Иван Фохт предлагао јој је да у подруму њене куће узгаја шампињоне. Код нас је у то вријеме узгој гљива био незамислив, Фохт је фантазирао, иако су већ тада гљиву коју је нашао код Стамболчића, у Копенхагену на Гљиварском институту назвали по њему. У Европи се та гљива није појављивала око педесет година.

Браћа Светозар и Никола Кољевић, посебно Светозар, у врту њене куће водили би с њом бучне књижевне разговоре. Као и њени саговорници била је брза у мислима, јасна у ријечима и у свему томе не само духовна него и изузетно духовита.

Заборављала је једино своја добра дјела која је чинила другима. Заборав је пао и на зиму 1943. године. Док је трајала четврта офанзива, Марија се са Окружним одбором за Банију, склонила у Шамарицу. У то вријеме, у селу Рујевцу код Двора на Уни, спаљена је зграда у којој је радила Прва партизанска гимназија. Ученици и професори су спасени у задњи час, побјегли су буквално са школског часа, али једна тринаестогодишња дјевојчица се изгубила. У том бијегу прву ноћ преноћили су у једном већ исељеном селу. И кад су ујутру кренули даље, дјевојчица је сама остала у напуштеној кући, спавала је. Кад се пробудила упутила се према шуми. Старе туђе ципеле на њеним ногама, брзо су се распале и остале на пртини. Док се дијете батргало према шуми, док је чуло људске гласове и угледало ватру, ноге су јој већ биле промрзле и натечене.

Кад је наишла, Марија Кон се брзо снашла, није ни часа премишљала. Испарала је своју топлу зимску хаљину и дјевојчици умотала ноге. Његовала је неколико дана и побринула се да је опорављену врате у дјечији дом у Војнићки Грабовац из којег је и упућена у гимназију.

У родном селу те дјевојчице погинуо је њен једини син Мишо, Михаел Кон, студент, још неожењен младић. Једину њену кћерку, Мирјану Папо, заробили су као партизанку на Игману и одвели у логор у Њемачку. Срећом, била је паметна, водила се као Зора Папић. Као Јеврејка могла је бити убијена одмах, прва, а као Српкиња нешто касније друга. У животу су важни минути и сати, а дан је читав човјеков живот. Могуће је да су и те болне чињенице спријечиле Марију Кон да много времена послије њиховог дешавања, не препозна дјевојчицу из Шамарице. Градила је с њом ново пријатељство, неоптерећено својим доброчинством.

Кућу Марије Кон срушили су градећи комплекс лијепих стамбених зграда код Дома милиције. У једној од њих, свијетлој и осунчаној, смјестила се породица Папо, Јакоб и Мирјана, њихове кћерке Сајка и Микана - Михаела. Ту ће се дјевојке школовати, завршити факултете, удати се - да ли по срећи, једна за Србина, једна за Хрвата. Своју собу, у великом новом стану, имала је и бака, Марија Кон. Рађали су јој се праунуци, гранало се стабло, али коријени су бивали све тањи, губили су се и нестајали с њом. Након посљедњег рата, само Мирјана Папо се за кратко вратила у свој стан у улици Мустафе Голубића на Ђиђиковцу, прелијепом дијелу Сарајева. У близини је донедавно била и улица Јована Скерлића, ње више није, пише неко друго име и кад пролазиш питаш се: ко је тај, стварно, ко је то... Улица у којој је живјела Марија Кон сада носи име Тина Ујевића. Кад год се негдје провали земља, сруши небо, ископа рупа, затрпавају је с пјесницима, мртвим, понекад и живима. Ништа лакше него часком макнути пјесника, стати му на пут, причепити га. Ако је побуњен мора се бунити у туђе име. Ако ћути мора ћутати у твоју корист. За пјесника је најбоље ако је миш и зачас има гдје да шмугне.

Марија Кон је вољела умјетнике, посебно пјеснике, радовала би се да је поживјела у улици Тина Ујевића. Преводила је велику књижевност њемачког народа, државе чији су оружани и моћни фанатици у гасним коморама гушили дјецу и њен род, преживјела је и надживјела ужасе и злочине које су чинили. Улица у којој је била њена кућа, увијек пуна њене љубави према човјеку и свијету, могла се назвати и њеним именом. Тин је могао остати у Сарајеву у улици у којој је и живио, у своме Дугом сокаку. Позвонила сам на звоно на које давно нисам. Врата су била откључана, Мирјана је већ имала посјету. У ходнику су стајале двије жене, муслиманке из Мостара. Једна је удата за унука Лујзе Бергман, Маријине сестре. Збуњена и видно уплашена, Мирјана ме је брзо одвела у некадашњу бакину собу и подуго се није појавила. Имала сам времена да се сјећам њене мајке, Марије Кон, с којом сам ту започињала, а никад завршавала разговоре.

"Нисам смјела да те представим, да ти не бих изговорила име, знаш како је", рекла је кћерка храбре Марије Кон. Слушала сам док је распредала своју причу у којој је, као и у нашим животима било љубави, страха, историје, интереса и политике. Кад је дошло до неизбјежне политике, рекла је: "Ипак је Троцки био у праву, а не Лењин..."

Прснула сам у смијех и постидила се, не знам због чега. Јер, Марије Кон у њеној соби већ одавно није било.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана