Лов на вјештице

Присјетимо се само аналогије у случају професора Џона Ј. Миршајмера са Универзитета у Чикагу и Стефана Волта са Харварда, који су били на удару критике због свог рада из 2007. године.

Ово је нова афера. Протагонисти далеко мање истакнути од Миршајмера и Волта, али заслужују пажњу, јер њихов случај илуструје атмосферу екстремне нетолеранције која је у последње време свеприсутна на немачкој јавној сцени и због импликација које има на будућност ове велике силе.

Филозоф Ричард Дејвид Прехт и социјални психолог Харалд Велцер објавили су прошлог месеца књигу о немачкој медијској сцени под насловом “Четврто стање: како се ствара мишљење већине, чак и ако га нема”. Они су у овој књизи дијагностификовали снажну медијску склоност ка пристрасности, поједностављењу, морализацији и клевети. Закључили су да постоји продубљивање јаза између објављеног мишљења и јавног мњења - главни медији не желе одступити од онога што дефинишу и подржавају као одобрени наратив, постајући тако само ехо у стварању мишљења.

Све наведено тешко да је новост за незомбирану већину Американаца, али у Немачкој би такви субверзивни појмови требало да припадају левом и десном центру. Оно што књигу чини посебно неугодном за њемачку медијску машину је то што су оба аутора људи либералне левице с беспрекорним мејнстрим акредитивима. Велцер, а посебно Прехт, су већ дуги низ година редовни гости водећих емисија и заузимају истакнуто мјесто на листама бестселера нефикцијске литературе. Прехт је посебно ерудитан, згодан и духовит у наступима уживо. Пуно објављује, лако пише и добро зарађује од својих радова.

Тренд непромишљеног медијског једноумља постоји већ дуже вријеме, кажу Прехт и Велцер, али је добио зрелу форму с избијањем рата у Украјини у фебруару прошле године. Четврта власт истражује како су велики немачки медији жестоко и некритички пропагирали став да Немачка мора подржати Украјину на сваки могући начин, укључујући неограничену војну помоћ. Водеће дневне новине и ТВ мреже постале су предвидиво морализирајуће, а не информативне институције.

“Алфа-новинари” су редакције претворили у војне штабове за операције против Москве. Јавности која у стварности остаје дубоко и равномерно подељена, они свој осебујан став о сукобу на Истоку представљају као прихваћено и непобитно већинско мишљење.

За Прехта и Велцера, сукоб у Украјини открио је “невероватну једногласност” у медијском окружењу и “огромну превласт одређених тврдокорних позиција” које нису подвргнуте критичком испитивању. Узак круг “алфа” ефективно диктира политичарима које одлуке да донесу. Они су “адреналински овисници” без јасне представе о последицама. Прибегавају клеветама, морализирању, поједностављивању и клеветању - техникама преузетим са друштвених мрежа - како би натјерали доносиоце одлука да учине “праву ствар” и то брзо, без одгађања и без размишљања.

Други медијски професионалци их прате како не би били маргинализовани.

Непосредно након објављивања књиге њени аутори су били изложени салви удара у медијским коментарима. Дугогодишњи украјински амбасадор у Немачкој, Андриј Мелнџк, већ је изнио своју пресуду на “Твитеру” пре него што је књига уопште била доступна за куповину: “руке даље од овог подлог памфлета! Ова два арогантна, самозадовољна човека која презиру Украјинце увек греше у свему. Само игноришите ова два нарциса, не купујте”.

О Мелниковом брбљању се нашироко извештавало, иако Његова Екселенција није сам прочитао књигу.

Грубе увреде су се касније претвориле у подсмех и спрдњу, а Прехт и Велцер су постали “медијски кловнови”. Оптужбе се не износе отворено, али Прехт и Велцер су оптужени да су угризли руку која их храни. Посебно Прехта, као познатијег од њих двојице, често подсећају да су га медији “створили”. Међутим, није нам речено зашто су медији - који су наводно одговорни и професионални - занемарили да нањуше “клауна” од почетка или у било којој каснијој фази до прије месец дана. Непотребно је додавати да се никада не расправља о суштини аргумента.

Али Прехт и Велцер су нажалост у праву у својој анализи. Због тога немачки медији не могу и неће истраживати ​​ко је саботирао “Северни ток”, велику ескалацију у америчком необјављеном рату, не само Русији него и самој Немачкој. Таква истрага се не сме спроводити, јер ако се немачки политички, економски и цивилизацијски интереси посматрају у реалистичном смислу - без идеолошких жмигаваца заједничких вредности и идеала” - испада да Савезна Република има природнију заједницу дугорочних геополитичких интереса са Русијом него са Сједињеним Државама.

Основна немачко-руска компатибилност је да су оне традиционалне европске националне државе које остварују ограничене циљеве ограниченим средствима. Насупрот томе, челници Сједињених Држава у обе стране и даље се слажу с идејом америчке изузетности и пропозиционом вером укорењеном у пуританском миленаризму. У геополитичком смислу, попут Русије, али за разлику од САД, Немачка је континентална сила. Такође, као и Русија, али за разлику од САД, Немачка има ограничене и рационалне стратешке и сигурносне циљеве. Они могу и треба да буду савезници, као што је Бизмарк знао.

Немачке елите не би требало да буду задовољне империјалистичком идеологијом која њихову земљу осуђује на сателитску државу на располагању суперсиле. Али та дебата је можда сада завршена. Док цеви “Северног тока” труле, испуњене сланом водом на дну Балтичког мора, нема повратка за најраднију, најпродуктивнију, најиновативнију нацију у Европи. Њен будући пут биће једнако мрачан као што је првобитно предложен у Моргентхауовом плану за послератну Немачку.

План није спроведен јер су САД требале немачку економију и регруте током хладног рата. Али сада када се фокус померио на држање западноевропског Римланда, Немачка ће се морати вратити на деиндустријализовану безначајност коју је замислио министар финансија 1944.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.