Криминал охаеризма

Милан Благојевић

Немојте се чудити наслову овог текста, тачније нека вас не чуди ријеч криминал која стоји у њему, јер само она у довољној мјери одражава суштину владавине високих представника у дејтонској БиХ којом су од ње направили криминалну квазидржаву. За то постоје бројни докази, а један од њих слиједи у наставку.

 

Чланом 402. став 3. важећег Закона о казненом поступку Републике Хрватске дословно је прописано сљедеће: “Оптуженику се може судити у одсутности само ако постоје особито важни разлози да му се суди, а није могуће суђење у страној држави или није могуће изручење или је оптуженик у бијегу или није достижан државним тијелима”. Досљедно оваквој одредби, истим законом је (у члану 341. став 4) прописано: “Прије подизања оптужнице окривљеник мора бити испитан, осим ако је у оптужници предложено суђење у одсутности”. Дакле, у држави чланици Европске уније дозвољено је да се оптуженом суди и у његовом одсуству, с обзиром на чињеницу да Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода, која важи и овдје код нас, не забрањује суђење у одсуству оптуженог. Да је којим случајем другачије прописано том конвенцијом, не би Хрватска у поменутом закону могла да пропише наведене одредбе нити би са таквим законским рјешењима била примљена у ЕУ. А примљена је.

Све ово је, као својеврсни пролог, неопходно да зна наша јавност, која о томе готово да не зна ништа, а важно је из најмање два разлога. Кренућу од оног мање важног разлога, који је сада актуелан. Наиме, домаћа јавност је обавијештена да је прије само неколико дана Тужилаштво БиХ написало акт који је назвало “замолница за уступање кривичног гоњења”, отпремивши га за Републику Хрватску тамошњем, како стоји у замолници, “надлежном органу”, при чему у замолници није написан назив тог “надлежног органа”. Једноставним језиком објашњено, ради се о томе да Тужилаштво БиХ моли Хрватску да она умјесто њега преузме кривично гоњење више високих официра и генерала Хрватске војске (који се налазе у Хрватској), осумњичених за ратне злочине над српским цивилима и војницима 1995. године, извршене не само на територији данашње Хрватске него и на подручју Козарске Дубице.

Овдашњи медији су јавности предочили само ове потоње чињенице те су осудили овакав поступак Тужилаштва БиХ, али су пропустили да наведу двије чињенице од кардиналне важности. Оне су важне не само зато што се због њих треба имати разумијевање за наведени поступак Тужилаштва БиХ већ и, што је много важније, зато што оне разоткривају један у низу криминала високих представника у БиХ, који ја називам криминалом охаеризма.

Фалсификат без премца

За разумијевање те истине неопходно је подсјетити да смо овдје код нас до 1. марта 2003. године имали ентитетске законе о кривичном поступку који су, попут рјешења у Хрватској са почетка овог текста, прописивали могућност да се оптуженом суди у његовом одсуству. Међутим, 24. јануара 2003. године тадашњи високи представник Педи Ешдаун, супротно Дејтонском мировном споразуму и свим другим изворима међународног права, донио је одлуку (број 100/03) којом је на нивоу БиХ наметнуо тзв. закон о кривичном поступку, за који је рекао да ступа на снагу 1. марта 2003. године. У преамбули те криминалне одлуке Ешдауна стоји да је доноси позивајући се на став  XI.2. закључака Бонске конференције од 9. и 10. децембра 1997. године тзв. Савјета за примјену мира у БиХ, фантомске појаве чије постојање није прописано ниједним извором међународног права. Слага Ешдаун потом да му тај став XI.2. наводно даје право да овдје наметне поменути закон, што је лаж и фалсификат каквом нема премца у историји. Јер нигдје у тим закључцима ни на једном мјесту нити иједном ријечју није речено да високи представник има право да у БиХ намеће законе или било које друге правне прописе нити је речено да одлуке високог представника имају законску снагу. У томе лежи сва суштина тешке лажи и злоупотребе којима је бестидно прибјегао Ешдаун те 2003. године, слагавши свјетску јавност да има право да наметне наведени закон. Затим је у том свом криминалу наставио, противправно наредивши да Парламент БиХ мора да усвоји тај његов закон “без измјена и допуна и без додатних услова”. Парламент БиХ је под таквом принудом у јуну 2003. године и усвојио Ешдаунов, а не свој закон. Због тог Педијевог насиља изостала је било каква, а камоли слободна парламентарна расправа о садржини наведеног закона, што цијелу ту легислативну процедуру чини неуставном. Јер Парламент БиХ према Уставу БиХ има надлежност да само након слободне парламентарне расправе, лишене било чијег насиља и пријетњи, доноси своје и само своје законе, а не да доноси законе којима усваја тзв. законе високог представника. Из тих разлога се ради о квазизакону, а не закону Парламента БиХ, због чега ни данас нема никакве правне препреке да се он поништи, јер је производ насиља високог представника, што га чини противуставним.

Нажалост, нико на то насиље, подвалу и злоупотребу високог представника није обраћао пажњу, а још мање на оно што је Ешдаун наметнуо, а тиче се проблема којем је посвећен овај текст. Дакле, Ешдаун је том својом самовољом наредио (члан 247. његовог тзв. закона) да је забрањено да се оптуженом суди у одсуству, а у члану 225. је наредио да прије окончања истраге јавни тужилац мора саслушати осумњиченог. То је, другим ријечима, значило да се истрага не смије завршити нити се оптужница може подићи ако осумњичени није испитан. Зато данас и стоји у члану 225. став 6. Закона о кривичном поступку БиХ да се оптужница не може подићи ако осумњичени није био испитан.

Насиље и криминал

Замислимо шта бисмо данас имали да није било овог криминала високог представника. Имали бисмо раније законско рјешење према којем се оптужница може подићи против окривљеног који није испитан у истрази, ако постоје нарочито важни разлози да му се суди, а није могуће суђење у страној држави или није могуће изручење или је оптужени у бјекству или није достижан државним органима. Сваки од ових услова би био испуњен да се против окривљених хрватских официра и генерала из предметног случаја подигне оптужница и да им се суди у одсуству, јер би се радило о оптужници за ратне злочине над српским цивилима и војницима 1995. године, што би били нарочито важни разлози за суђење у одсуству, тим прије што им Хрватска сасвим извјесно неће судити нити би их као своје држављане изручила нашим органима. У том поступку оптужени би морали имати адвокате као своје браниоце по службеној дужности. Након окончања главног претреса суд би оне оптужене за које би евентуално утврдио одговорност осудио за ратни злочин, те би се по правноснажности такве пресуде приступило њеном извршењу. У тој процедури овдашњи суд би у законом прописаном поступку имао право да од Хрватске тражи извршење те пресуде на њеној територији, што би значило да би осуђени у том случају затворску казну издржавали у затвору у Хрватској.

Међутим, било шта од претходно наведеног је отпало као могућност захваљујући насиљу Педија Ешдауна из 2003. године. Од тог Ешдауновог насиља се ни за јоту не разликује и потоње насиље и криминал Валентина Инцка од 23. јула ове године, којима своју самовољу жели да наметне као тзв. “закон о забрани негирања геноцида”. Наглашавам то зато што нас и Инцко у тој својој одлуци, баш као и Ешдаун 18 година прије њега, безочно слага да му наводно став  XI.2. закључака Бонске конференције из децембра 1997. године даје право да то учини, иако у тим закључцима ниједном ријечју није речено да високи представник има право да у БиХ намеће законе. Радује ме што ову истину, на којој годинама лично истрајавам, коначно увиђају на Западу. О томе свједочи недавна изјава америчког стручњака за Балкан Стивена Мајера, бившег замјеника шефа америчке Централне обавјештајне агенције (ЦИА), који је управо поводом најновијег насиља ОХР-а рекао да сам ја “увјерљиво показао да дио бонских овлашћења не даје високом представнику право да намеће законе”.

Завршавајући овај текст морам рећи да је криминал охаеризма феномен какав прије њега није забиљежен у свјетској историји. Наиме, никада прије у свјетској историји није се догодило да појединац на тако преваран начин каже, и да још истрајава у свом обмањивању свјетске јавности, да наводно може да намеће ни мање ни више до закон у држави, иако му такво овлашћење не даје било који извор права. Зато је свим оним што су овдје учинили високи представници, укључујући и Ешдаунову поквареност која је била предмет овог текста, као и посљедње недјело Валентина Инцка, посијано сјеме криминала каквог никада прије није било у свијету, а тешко да ће га икада више у овако нељудском облику и бити.

(Аутор је професор уставног права из Бањалуке)

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана