Казивање о Сребреници

Милан Благојевић

Посљедњег дана априла 2021. године, био је Велики православни петак, овдашњи медији пренијели су саопштење које је истог дана дато од стране Међународног механизма за кривичне судове у Хагу, према којем ће другостепена пресуда генералу Ратку Младићу бити изречена 8. јуна ове године.

Прочитавши ову вијест сјетио сам се одговарајућих дијелова првостепене пресуде из тог предмета (пресуда од 22. новембра 2017. године) везаних за догађаје у Сребреници из јула 1995. године, који су у тој, као и у бројним другим пресудама истог трибунала, чињенично и правно неутемељено оквалификоване као геноцид.

Осим што ме је подсјетила на то, вијест да ће жалбена пресуда у наведеном предмету бити донијета 8. јуна ове године подсјетила ме је и на један текст који је београдска “Политика” објавила 18. априла 2021. године, под насловом “Једна је Русија”, аутора др Орхана Драгаша. Неће ме изненадити ако се запитате како ме текст “Једна је Русија” може подсјећати на догађаје у Сребреници, укључујући и судски предмет против генерала Младића. Таква запитаност је на мјесту ако се узима у обзир само садржај наслова поменутог текста. Међутим, зашто сам се и њега сјетио прочитавши вијест с почетка ове колумне може се разумјети ако се има у виду да је у том тексту његов аутор указао на сљедеће: “Кремљ је ових дана још једном ставио паралелу између Сребренице и области Донбас, упозоравајући да масакр у малом босанском граду 1995. пресудом Међународног суда правде проглашен за геноцид над муслиманима, може бити поновљен над становништвом у источној Украјини.”

Оно што је у цитираном тексту привукло моју пажњу као особе која поред професорског има и више од 20 година судијског стажа, јесте чињеница да се каже да је Међународни суд правде догађаје у Сребреници из јула 1995. прогласио геноцидом. Истина је да је то тако рекао наведени суд, али је такође чињеница да је он то рекао ослањајући се искључиво на пресуде Трибунала у Хагу. А ту, у тим пресудама наведеног трибунала, и настаје сав проблем, што укључује и првостепену пресуду против генерала Младића од 22. новембра 2017. године. 

Наглашавам све то зато што, за разлику, рецимо, од светих књига било које монотеистичке религије које садрже тврдње у које људи вјерују не због истинитости њихове аргументације, већ напросто зато што вјерују у њих, пресуде сваког суда такође садрже тврдње. Међутим, судске тврдње, да би их могао прихватити рационалан човјек, морају бити поткријепљене ваљаним форензичким доказима и ваљаном правном аргументацијом.

Фрапантне контрадикције

Све то је непоправљиво изостало у пресудама Трибунала у Хагу везаним за Сребреницу, што говорим са пуном људском и професионалном одговорношћу, уз напомену да сам о овоме до данас написао двије књиге (2016. и 2018. године). Умјесто, дакле, форензичких доказа и ваљане правне аргументације, у свакој од тих пресуда све се свело на тврдње да је у Сребреници наводно извршен геноцид и да је наводно стријељано више хиљада Бошњака, али, што је веома индикативно, без утврђивања њихових личних имена. Такође су важне и фрапантне контрадикције између појединих пресуда, за шта у наставку наводим само један у низу таквих примјера. У првостепеној пресуди (параграф 5413) против др Радована Караџића (од 24. марта 2016. године) претресно вијеће у вези са догађајима у школи у Роћевићу каже да су српске снаге 14. и 15. јула 1995. наводно стријељале “at least 815 Bosnian Musim men” (“најмање 815 босанских муслиманских мушкараца”). Међутим, у првостепеној пресуди против генерала Младића (параграф 2825) претресно вијеће износи тврдњу да су у том догађају српске снаге наводно стријељале “at least 575 Bosnian-Muslim males” (“најмање 575 босанских муслиманских мушкараца”). А у предмету против оптужених Вујадина Поповића, Љубише Беаре и осталих, претресно вијеће у пресуди од 10. јуна 2010. године најприје у фусноти 1839 (на почетку параграфа 504) каже да су “жртве заточене у школи у Роћевићу исте оне које су убијене у близини Козлука”, након чега у параграфу 524. исте пресуде закључује да је наводно “преко 1.000 мушкараца стријељано у Козлуку 15. јула 1995. године”. При томе се позива на тзв. секундарне гробнице и идентификацију наводно стријељаних извршену путем ДНК, иако се ДНК методом не може утврдити како је узрокована смрт, да ли у борбеним дејствима или стријељањем.

Препричавање као образложење

Осим оваквих фрапантних контрадикција, у пресудама Трибунала у Хагу уочљиво је да се њихова образложења своде на препричавање шта је током саслушања у Трибуналу у Хагу рекао овај, а шта онај свједок или вјештак, након чега слиједе готово шаблонске тврдње, типа: “taking all the evidence into account, the Trial Chamber concludes” (узимајући у обзир све доказе, претресно вијеће закључује”), као у већ поменутој пресуди против оптуженог Вујадина Поповића и осталих, од 10. јуна 2010. године.

С тим у вези даље је уочљиво и да Трибунал не даје правно ваљану оцјену исказа оних свједока очевидаца (војника Војске Републике Српске - ВРС) о њиховим непосредним запажањима. И о томе ћу навести само један у низу примјера. Тако се у првостепеној пресуди против генерала Младића (параграф 2634) даје исказ свједока очевица, војника ВРС, који је свједочио да је неколико дана послије 13. јула 1995. године “док се кретао дуж руте борбене колоне муслиманских војника у Горњим Мратињцима видио стотине муслиманских тијела у подручју Бокићиног Потока, а да је крећући се кроз Горње Мратињце, Бокићин Поток, према Перванима и Сандићима видио више од 2.000 муслиманских тијела дуж пута, од којих су нека била разнијета ручним гранатама”. Претресно вијеће је, дакле, навело исказ овог свједока, али га потом не цијени иако је важан за утврђивање броја Бошњака погинулих у борбама приликом пробоја њихове борбене колоне, а у којем исказу је свједок казао како је непосредно запазио преко 2.000 тијела бошњачких војника из њихове борбене колоне који су само на мјестима које он наводи погинули у борбама против српских снага. На другој страни, уочљива је потреба Трибунала да прихвата исказе свједока и вјештака Тужилаштва о наводном броју стријељаних, без обзира што ти искази нису поткријепљени ваљаним форензичким доказима.

Али, када се погледају ти форензички докази, све је правно неваљано у тврдњама из тих пресуда. Кажем ово зато што је очигледна контрадикција између форензичких доказа и тврдњи Трибунала у Хагу. Казано у најкраћем, суштина ове контрадикције огледа се у сљедећим круцијалним питањима на која нема истинитог одговора у пресудама Трибунала у Хагу.

Прво питање везано је за чињеницу да Трибунал није утврдио стваран број становника у Сребреници у јулу 1995. године. У званичном документу општине Сребреница (број 01-05/94 од 11.01.1994. године), доступном међу хашким доказима, предсједник тадашњег Предсједништва општине Сребреница у званичном обраћању Заводу за статистику РБиХ пише да је то број од 37.255, али да то не би требало давати на увид међународним организацијама, јер тадашња сребреничка власт у комуникацији са тим организацијама “калкулише са бројем од 45.000 становника”. Форензичка важност претходно реченог је у томе да је Међународни комитет Црвеног крста почетком августа 1995. регистровао да је из Сребренице избјегло 35.632 људи, што је за 1.623 лица мање од укупног броја од 37.255, колико становника је имала Сребреница према наведеном документу од 11.01.1994. године.

Пресудна улога

Друго питање које није разјаснила ниједна пресуда Трибунала у Хагу је везано за тачан број бошњачких војника који су се у борбеној колони пробили до територије под бошњачком контролом. Ипак, судија О Гон Квон је у предмету против српског генерала Винка Пандуревића као поступајући судија рекао да је Пандуровићева одлука да отвори коридор “спасила животе хиљада босанских Муслимана”.

Када је ријеч о доказима заснованим на ДНК, који су за Трибунал у Хагу имали пресудну улогу за тврдње о наводно хиљадама стријељаних Бошњака, у јуриспруденцији и форензичкој медицини је познато да узимање ДНК узорка од неког живог лица и његово упоређивање са ДНК узорком лица које је преминуло, може бити од помоћи само у идентификацији преминулог лица. Међутим, ДНК не може одговорити на који начин је дошло до смрти, да ли у борбеним дејствима или стријељањем.

И најзад, када је ријеч о броју стријељаних треба рећи да докази прикупљени од стране Трибунала у Хагу говоре да у сребреничким догађајима из јула 1995. није извршен геноцид, већ је извршен ратни злочин против ратних заробљеника. Ово је неопходно нагласити зато што прикупљени форензички докази говоре да се само за 442 ексхумиране особе може непобитно тврдити да су стријељане, јер су имале повезе преко руку или очију. Томе треба додати и доказе о 627 особа које имају повреде од фрагмената метака или метала, што може бити посљедица стријељања, али и смрти у борби. Код 505 ексхумираних тијела постоје повреде од метака, што такође може бити посљедица стријељања, али и указивати на смрт у борби. Оно што се у хашкој терминологији назива “случајевима”, којих има 1583, су само дијелови тијела за које су форензички стручњаци Трибунала констатовали да се у 92,4% њих не може утврдити узрок смрти.

Узимајући у обзир све претходно речено, може се закључити како није исправно да се тврдње о нечему износе или намећу другима, чак и пријетњом санкције, зато што је те тврдње изнио одређени субјект, па макар то био и суд. Умјесто тога, те тврдње када су судске прихватљиве су само ако почивају на ваљаним форензичким доказима и правној аргументацији. Наравно, све то подразумијева и потребу осуде злочинаца, те искрено људско поштовање према онима који су стријељани и према њиховим породицама, што ја чиним и овом приликом.

ПИШЕ: др Милан Благојевић редовни

професор уставног права из Бањалуке

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана