ИДЕ ГАС Урбане душе у нијемом грчу

Мухарем Баздуљ
ИДЕ ГАС Урбане душе у нијемом грчу

Био сам прије неких мјесец дана на гробу Коље Мићевића. Водили су нас тамо у склопу Међународних књижевних сусрета у Бањалуци. Било нас је петнаестак, а чинило ми се да, рецимо, половина нас има неку личну, какву-такву, конекцију с Мићевићем, а да је друга половина за њега чула први пут. У мислима су ми се вртјели различити стихови које је Коља Мићевић превео, али исто тако ми из главе није избијала фраза “урбана душа”, али нисам био сигуран откуд ми она.

Послије Мићевићеве смрти, професор Миодраг Живановић се присјећао њиховог заједничког рада у издавачкој дјелатности “Гласа”, гдје су дио “сјајне уредничке екипе” били и Ранко Рисојевић, Ирфан Хорозовић, Исмет Бекрић и други књижевници захваљујући којима је бањалучка издавачка кућа постала једна од десет највећих и најуспјешнијих у Југославији. Некад раније, у Бањалуци је војску служио Давид Албахари, па је у писмима пријатељима знао рећи да се налази у продуженој посјети Кољи Мићевићу.

Непосредно након Мићевићеве смрти, Ранко Рисојевић је записао: “Био сам му и кум венчани, пријатељ, саговорник, критичар многих његових дела. Синоћ сам занемео од осећања немоћи и јада над губитком великог пријатеља. Био сам фасциниран његовим радом који није имао границе и оквире, пун невиђене енергије куцао је на својој старинској писаћој машини по цео дан и добар део ноћи. Био сам готово утучен Кољином енергијом, посматрајући себе као преиспољну ленчугу. Било је готово немогуће следити стваралачки ритам овог необичног човека заљубљеног у свој позив.”

“Талхе”

У исто вријеме, Слободан Шоја биљежи: “Није Коља Мићевић умро у осамдесетој години. Оно што је остало иза њега, не може стати у осамдесет, већ најмање у сто осамдесет година. Осим велике заоставштине остаје нам сјећање на једну екстремно упечатљиву и особену личност, препуну непоновљиве харизме. Мићевићева имагинација и моћ опажања били су јединствени.”

А матори Крлежа, већ максимално мрзовољан, једва три-четири године уочи смрти своје, након што је у мостарском часопису “Мост” читао преводе Франсоа Вијона из пера Коље Мићевића, овако говори Енесу Ченгићу: “Читао сам Вијона у оригиналу и у неким нашим преводима, али овај Коља Мићевић, за кога не знам ни тко је ни одакле је, превео је то у екавици изванредно, управо сјајно и то је свакако датум у нашем преводилаштву.”

Сат-два касније, у граду, на обали Врбаса сјетио сам се да фраза “урбана душа” долази из пјесме коју је написао сам Мићевић: “С туробнога турбана/сипа се сенка сивила,/ а моја душа урбана/ у грч се неми извила”. Пјесми је име “Мистични срх” и дио је циклуса “Очај и бес”. Пјесма је посвећена Ирфану Хорозовићу и написана је након што је Коља Мићевић прочитао Хорозовићеву књигу “Талхе или шедрвански врт”. 

Ова Хорозовићева књига је Мићевићу била јако инспиративна, па о њој није написао само пјесму него и сјајан есеј, у којем, између осталог, стоји:

“Талхе су неоспорно дело још веома младог писца. Било би, међутим, погрешно, а у најмању руку и иронично, извући, на основу његове младости, закључак да од њега треба очекивати и боља остварења, односно да су Талхе само етапа у његовом развоју. Талхе или шедрвански врт је књига која чудновато пориче ауторову младост. Талхе, то је дефинитивна књига.”

Ирфан Хорозовић (рођен 1947) један је од најистакнутијих бањалучких модерних писаца. Све до рата, живи у родном граду, док га избјегличка судбина не одведе најприје у Загреб, а затим у Сарајево, гдје и данас живи. Ипак, у свему што је написао и након одласка из Бањалуке, осјети се дух овог града. А данас, пуних педесет година откако је загребачки “Центар за друштвене дјелатности омладине” објавио прво издање “Талхи”, прилично увјерљиво звучи теза да је то кључна Хорозовићева књига, те књига која, макар и посредно, говори много тога о Бањалуци с краја шездесетих и почетка седамдесетих година прошлог вијека.

Двоумице

“Талхе или шедрвански врт” је она врста прозне књиге која као да се колеба између збирке прича и романа. Коља Мићевић вели: “Иако је стотину и педесет страна ове књиге испуњено одвојеним целинама, које се лако могу читати као приче за себе, важно је нагласити да су Талхе не збирка прича, него јединствена целина, роман. Кад прихватимо ту одредницу лакше ћемо осетити чврстину форме коју Хорозовић врло доследно и успешно остварује кроз привидни неред и да се преплићу из једне у другу целину, чак и онда кад нам се причини хаотичност.”

Други критичар биљежи овако: “Талхе или шедрвански врт роман кроника или галерија ликова имагинарног родослова обитељи Талха дјело је што читаоца у први мах оставља збуњеног. Наративни поступци се мијешају и остављају дојам да се има намјера приказати кроника успона и пада једне обитељи. Прича почиње тамо гдје би обично требала бити завршена, а фабулација је тек у служби психолошких пасажа, који мјестимице прелазе у снажне интроспекцијске дионице. (…) Гледајући формално, сваки текст из Талхи је прича за себе, али све те приче уједињује не само глобална тематска одредница, већ и извјестан трагизам који их прожима.” На трагу ових дијагноза могли бисмо примијетити да Хорозовић једну “стару тему” каква је породична хроника онеобичива и формално је осавремењује. Кроз два дијела ове књиге: Причања Багрема Џафера Талхе и Хронику породице Талхе Хорозовић нам говори о - како би рекао Мићевић - припадницима и отпадницима једне породице. Свака од ових прича, међутим, успркос припадности већој цјелини варира и неке засебне мотиве.

Сам Хорозовић у једном релативно рецентном интервјуу, овако говори о својој чувеној књизи: “Свако вријеме има своје двоумице, чак и кад је у питању поглед на свијет. Запретани дух не одмиче далеко од своје запретаности. Склони истраживању и пустоловини покушавају пронаћи свој простор. Увијек су ту у питању дар и знање. Сви облици књижевности увијек имају своје сљедбенике. И данас постоје љубавни, криминалистички и остали типови романа. Или приповијести. Стварносна проза је доминантна вјероватно због опће трауматизације коју су донијеле године (овако или онако и даље их живимо). Што доиста казује наше вријеме, показат ће вријеме иза нас. Као што то увијек бива. Можда постоје неке ствари које сад не видимо, али ће у будућности бити посве јасне.”

Пријатељство и сарадња Мићевића и Хорозовића били су рана илустрација урбаности Бањалуке која расте и развија се, упркос прелому из деведесетих. О томе свједоче и историја и историја књижевности, као и њихови опуси.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана