Брвнаре из прошлог вијека, мљечари и кокошари, штале и амбари, качаре и дрвљаници, стоје овдје нијемо као свједоци и споменици, као кулисе из неког зналачки изрежираног филма
ОГРТAЧ јесени спустио се лагано на шуме и пропланке села Мацуте код Вишеграда. Жута поњава прекрила је ћилиме ливада, завукла своје скуте у брезике и буквике, прошарала воћњаке и копреном засјенила хоризонте.
У овом селу, које је некад бројало 45 димњака, како кажу сељаци, са око 300 чељади, као да је вријеме стало, као да је нека невидљива сила помела домаћине и њихову чељад, стоку и живину, а оставила куће и окућнице у изворном, недирнутом облику.
Брвнаре из прошлог вијека, мљечари и кокошари, штале и амбари, качаре и дрвљаници, стоје овдје нијемо као свједоци и споменици, као кулисе из неког зналачки изрежираног филма.
Овдје, у овим прекрасним пејзажима, не пулсира некадашња живост и живот, овдје неумитност природних сила лагано потискује људске напоре за њиховим кроћењем, а посљедњи становници Мацута, помирени са судбином, упијају још љепоту која их окружује.
И док са рукама на леђима старине тумарају зараслим сокацима, њихове мисли су не у будућем, него прошлом, за њих љепшем времену.
- У мојој кући је било шеснаесторо чељади и сви смо били сложни као један. Знало се ко шта и кад ради, а сва љетина се морала на вријеме сакупити. Убирала се свака воћка и свако зрно са отежалог класја - прича осамдесетдвогодишњи Крсман Ракић, један од пет становника овог села.
Крсман живи сам у кућици на бријегу, јер му је, како каже, "баба" умрла прије петнаест година, али се не предаје, гајећи још пар јунади и неколико оваца.
- Увијек сам био и остао сељак, немам пензије, и живио сам од оног што сам овдје зарадио. Aли, сад ударили вукови на овце, поједоше ми годишњу зараду - вајка се Крсман.
Стотињак корака од Крсманове куће сама у својој брвнарици живи Десанка Ракић. Са избораног лица чита се брига, а руке на довратку подрхтавају од бремена година и изморености тешким тежачким пословима.
Најмногољуднија кућа у цијелом селу је код Драгољуба Тасића, који у њој живи са супругом Радмилом, "болешљивом и реуматичном", како сам каже.
- Некад се овим сокаком ујутру кретало на пашу на стотине оваца, говеда и коња, јечала су звона са предводника, довикивала се чобанија. Било је то живо село. На вашар у Добрун, за Велику госпојину, ишло се на коњима, које је сваки домаћин имао - присјећа се Драгољуб.
Ова висораван изнад Вишеграда била је од памтивијека извор здравља за оне који су на њој живјели. Мацуте су село дуговјечних људи. Сељак Јеврем Ракић живио је, тако пише и на споменику, пуних 117 година, а умро је 1954. године.
Окупане зубатим новембарским сунцем, Мацуте изгледају као неко бајковито село из прича наших бака.
Ова љепота, заборављена и остављена далеко од људи, чезне за очима које ће је угледати.
Текст и фотографије Радоје ТAСИЋ
