ИДЕ ГАС Седамдесет пети рођендан једног бањалучког војника

Мухарем Баздуљ
ИДЕ ГАС Седамдесет пети рођендан једног бањалучког војника

У земљама обавезног војног рока дио биографије свих војно способних мушкараца књижевника је и информација гдје је неки писац служио војску.

 Није то неважно. Како би било неважно гдје је човјек провео пуну годину дана, и то у оном периоду кад су све године, како се то каже, формативне. Сјећам се како ми је помало и откривалачки био податак о томе да је за хабсбуршког времена војску у Загребу служио један - Херман Брох. У том смислу би занимљиво било направити мапу војних рокова водећих југословенских писаца. Нека мјеста би на тој мапи била много важнија него што су на било којој другој мапи - Билећа, примјера ради. А око неких би се могле створити различите мистификације. Било би занимљиво видјети како та година војске код неких писаца продире у прозу, а код неких се задржава на нивоу публицистичких анегдота.

То да је Давид Албахари служио војску у Бањалуци је информација за коју знамо из његове преписке, публицистике и биографије, али и наратори његових романа знају дијелити то искуство. Петнаестог марта ове године пада Албахаријев седамдесет и пети рођендан. Истини за вољу, поједине институције српске културе као да посљедњих мјесеци напокон постају свјесне Албахаријеве величине па је у протеклих неколико недјеља било неколико манифестација њему у част. Али опет, и Албахари је изгледа илустрација познате тезе да нико није пророк у свом селу. То ми се јасно указало прије равно пет година, у вријеме Албахаријевог седамдесетог рођендана. Средином марта те године затекао сам се у Салцбургу. Мој њемачки је скоро никакав, понешто из писаног текста капирам захваљујући енглеском. Ипак, за доручком у хотелу сам покупио новине са полице. Био је ту и чувени НЗЗ (Ноје цирише цајтунг). Један од водећих германофоних дневника на свијету одлучио је обиљежити јубиларни Албахаријев рођендан великим интервјуом са писцем који је водио Андреас Брајтенштајн. Сам Брајтенштајн у тексту отворено каже да је Шведска академија погријешила што Нобелову награду није дала ни Данилу Кишу ни Александру Тишми те да би могла, на неки начин, ту грешку исправити ако Нобеловом наградом овјенча Давида Албахарија. И заиста, Киш, Тишма и Албахари дијеле неке заједничке особине; сви су писци српског језика, јеврејског поријекла, чије опсесивне теме извиру из искуства холокауста. Најмлађи од све тројице, рођењем једини јужњак и Балканац (Тишма је рођен у Хоргошу, Киш у Суботици, а Албахари у Пећи), Албахари ипак у матичној култури има рецепцију сличну Кишовој и Тишминој. Мада је име стекао као приповједач, с неколико изузетних књига прича, у посљедњих четврт вијека, Албахари углавном пише романе. Већ с једном од првих својих романескних књига (“Мамац”) добио је НИН-ову награду, а готово сви његови каснији романи долазили су до ужег или најужег избора за исто признање. Ипак, за разлику од неких других писаца, није (још) међу вишеструким добитницима. Иако је вјероватно најзначајнији писац који данас пише на српском језику, у дијелу јавности постоји та сугестија да Албахари, тобоже, није сасвим “наш”.

Вишеструка рецепција

Чисто тржишно гледајући није неважно да је након пропасти “Стубова културе” које су дуго биле убједљиво водећи издавач кад је ријеч о важним домаћим савременим писцима, Албахари, уз Владимира Пиштала, остао једини изван империје издавачке куће “Лагуна”. Не умањујући важност Албахаријеве “Чаробне књиге” која овог писца третира с дужним поштовањем, објављујући му и комплет Изабраних дјела (а слично је, уосталом, и са Пишталом и издавачком кућом “Агора”), чини се да је “Лагуна” данас једина издавачка кућа са довољно развијеном “логистиком” да своје писце може држати константно видљивим у јавном простору.

Иако је плодан умјетник на начин Вудија Алена, Филипа Рота и Цезара Аире, односно иако објављује практично један роман годишње, Давид Албахари има ту привилегију да му се романи скоро по дифолту преводе на стране језике па има и тај луксуз вишеструке рецепције. И макар је стање књижевне критике у масовним медијима у Србији данас вјероватно горе него икад у скоријој прошлости, није да се о Албахаријевим књигама не пише. Чини се, међутим, да су они виђенији овдашњи критичари кад је о новијим Албахаријевим књигама ријеч упали у маниризам па нису у стању ни да примијете сигнификантну међусобну различитост његових најскоријих романа. У роману “Данас је среда”, примјера ради, он одустаје од бернхардовског непрекидног пасуса, а ту одлуку образлаже овако: “Болест попут Паркинсонове не може бити добро приказана у монолошко-мономанијакалној форми. Нисам желео да напишем причу која ће деловати као ламент над мојом властитом патњом. Стога у роману постоји и параграфи и дијалози. Желео сам да болест буде метафора ствари које сам осетио у свом животу или приметио у животима других. Наравно, човек мора да се пита зашто је баш он тај кога погоди болест. Али то је питање на које нема одговора. Тек кад се разболиш схватиш дубину патње. Мораш наћи начина да живиш с болешћу, да је разумеш као део тебе, не да се бориш против ње, него да се помириш с њом. И не треба се плашити слабљења меморије, јер нас на крају све чека колосални заборав. Бити дементан, значи такође бити слободан”.

Вишак информација

Мало писаца је у стању да тако ефектно говори о аутопоетичким промјенама које долазе са проласком година као што о томе говори Албахари: “Како стариш као писац, неизбежно се суочаваш са искуством које прети да наштети лепоти твог писања. Наиме, писање је процес откривања - самог себе, других људи, друштва и света као целине. Како амбиција откривања опада, писање такође почиње да губи снагу. У прошлости си трагао са више страсти и више енергије и следио си истину са више интензитета. Нећу рећи да сам срећан што ми је седамдесет.

Али ћу рећи да и у тој доби можеш бити срећан једнако као и у било којој другој.” А кад му саговорник постави конкретно питање, како се старост одражава на писање, писац одговара: “Књиге постају краће, јер ти је све теже бавити се вишком информација. И наравно правиш мање грешака него кад си млад.” Привилегија је имати прилику читати Албахаријеве књиге (и текстове) у оригиналу. То је привилегија коју има и бањалучка читалачка публика. Та публика партиципара наравно у цјеловитости српске културе, али згодно је знати да са овим писцем постоји и једна локалнија биографска веза.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана