ИДЕ ГАС Пушење и децентрализација

Мухарем Баздуљ
ИДЕ ГАС Пушење и децентрализација

Протеклу недјељу сам највећим дијелом провео на сјеверу Њемачке, махом у Бремену и нешто мало у Хамбургу.

Стигао сам авионом на хамбуршки аеродром “Хелмут Шмит”. Њемачки граничари су били натпросјечно ажурни па су путницима са српским и босанским пасошима, а таквих је било највише, врло стрпљиво загледали печате, бројећи дане које су провели у ЕУ у претходних шест мјесеци, интересујући се такође врло љубопитљиво за повратну карту, адресу смјештаја у Њемачкој те количину новца у готовини који сваки путник има код себе. Кад су ме напокон припустили на њемачко тло, сјео сам на локални С1 воз (карта кошта тек 1,9 евра) и њиме дошао до главне жељезничке станице у Хамбургу. Тамо сам врло брзо пресјео на регионални воз који ме за мало више од сат времена довезао до Бремена.

Као и скоро увијек у западној Европи помишљао сам како им ни на чему не завидим толико као на жељезници. Брз, поуздан, ефикасан, удобан и не прескуп превоз јесте нешто што толико уљепшава и усавршава свакодневни живот да је то тешко прецијенити. Стигавши у Бремен, упутио сам се ка свом хотелу. Крај око саме жељезничке станице је понешто типичан “станични”: има доста малих продавница и локалчића с разним врстама фаст фуда. Како се ближиш историјском центру, излози и кафане су све више фенси, како се то каже. И идем тако, ранац на рамену, киша полако пада, попио бих кафу и киселу, али да по могућности запалим цигарилос, а рачунам да је прехладно да сједим вани. Па угледам кроз прозор ентеријер кафића који ми изгледа нарочито привлачно. Простор је релативно мали, али газда није алав па је размак између столова велики. Велики је и шанк, с пуно шарених флаша на зиду иза. За столом до прозора сједи тип доста упечатљиво одјевен, има можда шездесетак година и пуши томпус. Нешто ми је необично, али у први мах и не капирам шта. Онда помишљам да човјек крши правила и мало се чак и бринем за њега. А онда дођем до врата кафића и на вратима уз радно вријеме видим и знак да је пушење дозвољено.

Три државе

Уђем унутра, поручим кафу, запалим и спојим се на интернет. Чудно ми је то како прије само неколико мјесеци у Келну нисам нигдје видио да било ко пуши у затвореном простору. И само неколико минута гуглања било ми је довољно да разријешим своју збуњеност. Њемачка се састоји од шеснаест савезних држава, а од тих шеснаест држава у само три постоји потпуна забрана пушења у свим затвореним просторима. Истини за вољу, то су најмногољудније државе па у њима живи четрдесетак посто свих грађана Њемачке; то су Сарска, Баварска и Сјеверна Рајна-Вестфалија. У осталих тринаест, закон је либералнији, али не подједнако. Бремен је ту посебна прича. Бремен представља површином најмању и бројем становника најмање насељењу њемачку савезну државу. Држава Бремен се састоји само од града Бремена и од ексклаве Бремерхавен, сасвим окружене Доњом Саксонијом. Цијела држава Бремен има мање од седам стотина хиљада становника, мање дакле од Републике Српске. Кад је о становништву ријеч, ту поређење барем има смисла. Кад је ријеч о површини, такво поређење је сасвим бесмислено. Република Српска има близу 25.000 квадратних километара, док њемачка савезна држава Бремен има само 419 квадратних километара. Много више има смисла по површини упоредити државу Бремен и општину Челинац; Бремен има, рекосмо, 419 квадратних километара, а општина Челинац једва мало мање: 365. Истини за вољу, Челинац има петнаест хиљада становника, а Бремен скоро педесет пута више, али то је већ нека друга прича.

Босна и Херцеговина тренутно има високог представника из Њемачке, тачније из Баварске. Република Српска га не признаје, али да не компликујемо додатно цијелу ствар. Из неког разлога, управо ових дана грађанин Кристијан Шмит привлачи већу пажњу њемачких медија него раније. Чувена тамошња политичко-сатирична емисија, нека врста ондашњег “Зорана Кесића” имала је прилог о Шмиту који је релативно снажно одјекнуо. Не улазећи сада у тај конкретан прилог, са Запада у БиХ често стижу савјети о “рационалнијој унутрашњој структури државе”. И заиста, изван сваког контекста, чудно звучи: три народа, два ентитета и један дистрикт, један ентитет с десет кантона, други ентитет без кантона и тако даље и тако ближе.

“Босански” Бремен

Њемачка је, међутим, етнички и религијски много хомогенија, има шеснаест савезних држава, а једна од њих је ето истовремено и најмања и нема територијални континуитет. Скоро да сам у искушењу да Посавски кантон Федерације БиХ прозовем босанским Бременом.

Али све то није толико битно. Битније је да компликована унутрашња структура није сметала њемачком економском успону након рата. Не би заправо било претјерано храбро постулирати хипотезу да је децентрализација том успону и помогла. О томе је на примјеру Швајцарске врло убједљиво писао један од кључних прото-идеолога Европске уније: Дени де Ружмон.

Концепт децентрализације у Босни и Херцеговини је, међутим, до краја политички злоупотријебљен. Из перспективе политичког Сарајева, критеријум нормалности је централизована држава. Из бањалучке перспективе, предности децентрализације пречесто се своде на пука идентитетска питања. Из перспективе Швајцарске и Њемачке, међутим, али и из перспективе цијеле Европе, кључна предност децентрализације је економска. Међу овдашњим јавним интелектуалцима, најдосљедније је сличан свјетоназор образлагао Славиша Тасић. У рецензији једне његове књиге, Иван Јанковић истиче: “Његова теза је јасна али супротна конвенционалној мудрости међу многим класичним либералима: кључни институционални предуслов слободе није мала и ефикасна модерна држава него политичка 'анархија', екстремна децентрализација политичког поретка без суверене власти на широкој територији”.

Било би важно да се схвати да Дејтонски споразум није никаква “лудачка кошуља”. Постоје компликованије државне структуре од оне у Босни и Херцеговини. Уосталом, не постоји корелација између богатства једне државе и њеног централизма, а и кад би постојала, прије би била обрнуто пропорционална.

Није овдје, дакле, меритум ствари слобода пушења, мада може бити згодна илустрација. Маргину слободне је лакше створити ако се о баш свему не одлучује на једном једином мјесту. С том свијешћу и с елементарном добронамјерношћу и повјерењем, било би могуће поћи у бољу будућност.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана