ИДЕ ГАС Округли рођендан пијанисткиње

Мухарем Баздуљ
ИДЕ ГАС Округли рођендан пијанисткиње

Док се ове године ФБиХ тресла од различитих виђења (не)потребе промјене Изборног закона, културна сарадња између институција “бошњачких” и “хрватских” ипак је постојала. Хрватско народно казалиште из Мостара и Сарајевски ратни театар из Сарајева поставили су у фебруару ове године у копродукцији чувени комад аустријске нобеловке Елфриде Јелинек “Рехниц: Анђео уништења”.

Послије фебруарских премијера у Сарајеву и Мостару, представа је у јулу гостовала и на територији Републике Српске, и то у Сребреници. Тако се на цијелој територији БиХ, око прве аустријске књижевне нобеловке, успоставио какав-такав консензус.

Елфриде Јелинек добила је Нобелову награду за књижевност 2004. године. У образложењу награде посебно је истакнута својеврсна музикалност њеног дјела. Ријечи и музика два су пола интересовања ове умјетнице, а та располућеност као да се слути из њеног живота & литературе. Елфриде Јелинек рођена је, наиме, двадесетог октобра 1946. године у Штајерској, у Аустрији. Отац јој је био чешки Јевреј, а мајка аустријска католкиња из имућне и угледне фамилије. Очева професија хемијског инжењера и важност његове позиције у ондашњој индустрији спасла му је живот за вријеме Другог свјетског рата. Само рођење књижевнице годину дана након завршетка Другог свјетског рата било је, дакле, својеврсно чудо. Елфриде Јелинек школовала се у Бечу, у најугледнијим школама. Од малих ногу посвећује се музици: учи пјевање, виолину и клавир, а похађа и часове балета. Са осамнаест година и дипломом конзерваторијума Јелинекова наставља музичке студије, но на Бечком универзитету бави се такође позориштем и историјом умјетности. Свестрана умјетница почиње писати поезију и прву збирку објављује са навршеном двадесет и једном годином. За вријеме студија Јелинекова не бјежи ни од друштвеног ангажмана, а то ће остати обиљежје њеног рада до дана данашњег. Декада седамдесетих означава заправо прави почетак њене каријере: пише романе и драмске текстове и полако стиче високу и контроверзну репутацију. Оно што је за ње­н литерарни рукопис најкарактеристичније, оно на чему је заправо инсистирала и Шведска академија, јест својеврсна флуидност: он као да се колеба између поезије и прозе, између ријечи и музике, између звука и тишине. Логично је заправо да је таква ауторка често жанровски неухватљива те да је склона авангарди, експерименту и својеврсној мултимедијалности. Макар је најпознатија по прозном и драмском стваралаштву, њена је литерарна авантура почела са поезијом, она често пише за радио, а опробала се и на филму (сценарио) те у опери (либрето).

 

Мрачне страсти

 

Не треба заборавити ни њен преводилачки рад, а међу ауторима које је преводила можда је најзанимљивије и најинспиративније истакнути једног великог и понешто езотеричног писца чије име такође редовно искрсава кад се расправља о евентуалним будућим нобеловцима: Томаса Пинчона.

У дугом низу награда које је Јелинекова добила прије Нобелове истичу се Бихнерова, Хајнеова, Лесингова и Белова. Књигу по којој је у свијету најпознатија Елфриде Јелинек објавила је прије скоро пуних четрдесет година (1983) у издавачкој кући “Роњохлт” - “Дие Клавиерспиелерин”. Енглески превод објављен је 1988. у Њујорку, француски исте године у Ниму, а први превод овог романа Јелинекове на (екс)југословенским просторима објављен је 2003. у Загребу у издању издавача “Оцеанморе”, а из пера Хелен Синковић.

Тај закасњели интерес био је по свој прилици посљедица успјеха филмске адаптације из 2001. коју је потписао Михаел Ханеке. У Кану је прије двадесет година овај филм овјенчан и Гран пријем жирија и “Златним палмама” за главну мушку и главну женску улогу. Прича о Ерики Кохут, бечкој професорки клавира која живи са мајком, и њеном ученику Валтеру Клемеру и у филмској и у романескној верзији узбуркала је духове. Због мрачних страсти главне јунакиње (од воајерства до садомазохизма) роман већ, ево, четири деценије неки проглашавају порнографским, а таквим оптужбама није избјегао ни филм. Ријеч је, међутим, о изузетно оригиналном и бескомпромисном дјелу, једном од незаобилазних европских књижевних дјела из посљедњих деценија двадесетог вијека, и напокон кључном дјелу ауторке овјенчане Нобеловом наградом.

Досљедност

Петнаест година након што је Јелинекова добила Нобелову награду за књижевност, она је по други пут у историји отишла у Аустрију. Добио ју је њој близак аутор Петер Хандке. И мада је политикантска интернационала била покренула Хандкеов симболички линч, Јелинекова му се није придружила. Кад је послије неколико нападачких текстова “Њујорк тајмс” одлучио да послуша и глас друге стране, у фокусу се нашло двоје писаца. Карл Ове Кнаусгард је изјавио да не може ни да замисли очигледнијег добитника Нобелове награде од Хандкеа, бриљантног у свакој декади свог стваралаштва.

- Хандке је отишао у Србију покушавајући да откључа свијет кроз своје јединствено, идиосинкратично, књижевно присуство. Али сложеност и двосмисленост језика, наоружани Хандкеовим осјећањима, отворили су Пандорину кутију бола, бијеса и очајања - ријечи су Кнаусгарда.

Елфриде Јелинек је, пак, рекла да је Хандке и само као пјесник десет пута заслужио “Нобела”.

И сама Елфриде Јелинек је својим понашањем често згражавала малограђане. О њој се, рецимо, често причало како воли да се дружи са проституткама. У једном интервјуу, међутим, на директно питање о томе, она одговара: “Не, дакле, то је стварно претјеривање. Повремено идем у кафиће у којима се оне окупљају јер ме умирује да потпуно сама упловим у један потпуно други свијет. Али и тамо остајем само посматрач. Друге жене које познајем тамо иду да би нашле мушкарце који ће их тући. Ја то не радим јер, у основи, живим аскетски. Заправо, нигдје заиста не припадам”.

На констатацију да је онда умјетност право мјесто за њу, појашњава: “То ми не помаже много. Увијек изнова доживљавам да једна успјешна умјетница за мушкарце постаје монструм. Умјетност ми одузима чулност. Постајем неутрум, средњи род. Стога тражим мјеста на којима ме нико не познаје. Тамо људи гледају ноге, груди које немам. Тамо бивам брутално процијењена на основу тјелесне тржишне вриједности. Један мушкарац, чак и кад јадно изгледа, може да осваја жене јер је написао неколико књига и познати је интелектуалац. За једну жену то не важи. То је неправедно. Болесни, импотентни мушкарци, седамдесет-осамдесет година стари, добијају младе жене ако могу да замијене потенцију економском или интелектуалном моћи. То је успјело Пикасу, Артману...”

Таква је Елфриде Јелинек, оригинална и само своја.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана