ИДЕ ГАС - Ненадани наступ национализма

Мухарем Баздуљ

У многим културама и језицима постоји фраза која сажето и ефектно указује на то да исто оно што сте ви радили неком другом, може послије извјесног времена неко трећи радити вама. Међу Србима и сродним Јужним Словенима такви искази често су и римовани, ваљда да би се указало да је таква “освета” природни ток ствари, било да се каже “Све се враћа, све се плаћа”, било “Дошла маца на вратанца”.

Сенад Хаџифејзовић је, без сумње, вјешт и остварен телевизијски новинар. Ипак, посљедњих мјесеци и година пречесто је поједине људе прозивао за разне, из његове перспективе, моралне кримене који су се углавном сводили на некакав “мањак патриотизма”.

Неко коме је одиозан тај сегмент његове каријере, могао је заиста лако да помисли “Све се враћа, све се плаћа” кад је у претходним данима сам Хаџифејзовић изложен јаким нападима симпатизера Странке демократске акције који се углавном своде на оптужбе да “ради против Бошњака” што заправо граничи управо с његовим омиљеним “мањком патриотизма”.

Ипак, као и обично, од напада и оптужби као таквих, важнија је њихова појавност, да не кажем - естетика. У том смислу, једна објава на друштвеним мрежама заслужено је привукла велику пажњу јавности. Ту је фотографија Сенада Хаџифејзовића “монтирана” на тобожњу смртовницу илити читуљу припадника Српске православне цркве по имену Ненад (Тинтора) Хаџиристић.

Неџад и Спасоје

Ономад се Неџад Ибришимовић у стиховима захваљивао Богу што му име није Спасоје, мада Неџад на арапском значи управо - спас. Нападачима на Хаџифејзовића ближа је римована подругљивост. Поставља се, међутим, питање зашто им је баш име Ненад синоним за српство. Ненад је, што би се рекло, народно име, нипошто непознато и међу Бошњацима. Отуд су име оца и презиме тражили бруталнији приступ. Тинтор постоји као српско презиме, не као име. Било је Тинтора који су у рату запамћени по злу, па вјероватно отуда долази тај покушај досјетке. Ипак, врхунац “инвентивности” показан је код избора презимена: сачуван је префикс Хаџи, али у маркантно српском презимену, карактеристичном управо за сарајевску српску заједницу, презимену које је именовало и једну улицу у старом дијелу Сарајева.

И добро, с једне стране Хаџифејзовићу прижељкују смрт,  али то су могли и не дирајући му име и презиме. Али очито у тим бизарним умовима нема већег зла него умријети као Србин. Андрић је негдје записао да човјек у Босни никад не зна у којој ће вјери умријети, а ови који нападају Хаџифејзовића (ин)директно поручују: свака је вјера добра, само ако није српска православна.

Сличан је модел и скорашњих атака на глумца Мирвада Курића. Испоставило се, наиме, да је он средином деведесетих година био запослен у Народном позоришту у Приштини, у ансамблу Српске драме те да је у једној од представа у којима је играо - по тексту Синише Ковачевића - носио шајкачу. Постоје анегдоте да су у првој половини деветнаестог вијека, док су по обреновићевској Србији путујућа позоришта играла аматерске поставке “Битке на Косову”, глумци који су играли улогу Мурата послије представе знали имати проблема са људима из публике пошто ови нису разликовали представу од стварности. Двјестотињак година касније, ова фарсична причица добива своју нову варијацију по домаћим настраностима. Нападачи на Курића очито не капирају да Српска драма игра текстове на српском, а Албанска на албанском језику. Није Курић бирао ансамбл по политичким симпатијама, него по језику који говори. Претпостављам да и радикални квазилингвисти који би раздвајали босански од српског немају проблем с чињеницом да су та два језика, чак и да су различити, један другом неупоредиво ближи, него што су и један и други блиски албанском. Али свеједно. За њих је Албанац свакако ознака етничке припадности, а Србин им је увреда.

“Они други”

Најпогубније у свему овоме је то што људи који стоје иза оваквих националистичких иступа себе уопште не посматрају као националисте. За њих су националисти увијек - они други. У бошњачкој јавности је врло увријежена мантра да међу Бошњацима нема национализма. О томе су мање или више надахнуто писали разни: од универзитетских професора преко новинара до “пјешадије” са блогова, форума и друштвених мрежа. Свима њима је истовремено јако стало до тога да Бошњаци широм свијета буду на сваки начин признати као права и равноправна нација. Нема, међутим, нације без национализма. У том смислу, такви би се први требали замислити што у јавном простору није проблем наићи на угледне људи који ће сами за себе казати да су српски односно хрватски националисти, док самопрокламованог бошњачког националисту скоро да свијећом не можеш наћи. То, наравно, не значи да их нема. Само су свом национализму дали друго име.

У свом гласовитом Дневнику, пољски писац Витолд Гомбрович каже да није проблем што су умјетници ташти и сујетни људи, то је сасвим природно, проблем је кад таштину и сујету скривају, јер су ове тада најмоћније. Кад признаш да сујета постоји, можеш је култивисати, тако се некако каже. Слично је и са национализмом у друштву. Ако је препознат, ако се лако детектује, против њега се могуће борити. Неосвијештен и неартикулисан национализам, национализам који се лажно представља, трује друштво дубље и суштинскије.

То се добро види, рецимо, из изјаве једног од најпопуларнијих интелектуалаца у Сарајеву: “Када би неко дефинирао патриотизам као национализам, тада би Бошњаци, вјероватно, били проглашени 'националистима'. Но, патриотизам није национализам, већ љубав према јединој домовини (...) Бошњаци су, једноставно, пролили превише крви на тло једине им домовине да би се икада и изашто одрекли своје домовине Босне. Она је њихово тло под ногама за које ће се борити по сваку цијену због будућности своје и дјеце сваког честитог родољуба. (...) Бошњаци нису обољели од 'вируса национализма' чак ни након најкрвавијег геноцида који је извршен над њима. Према томе, приписати Бошњацима национализам једнако је тврдњи да је патриотизам исто што и национализам.”

Да овај исти став изрекне Србин у контексту Србије или Хрват у контексту Хрватске, то би инстантно било проглашено национализмом. Бошњаци су, међутим, увијек изузетак, барем себи самима. Напосљетку, није проблем постојање бошњачког национализма, национализам постоји у апсолутно сваком народу, као што у сваком алкохолном пићу постоји алкохол. Проблем је у илузији да тог национализма нема, па се сваки његов наступ проглашава ненаданом бизарношћу, док се код сличних инцидената у другим срединама увијек пројектује неки тобожњи систем.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана