ИДЕ ГАС Маг из зелене земље

Дотична награда одувијек је била контроверзна и одувијек су јој мудријаши са свих страна свијета тражили мане. Не поричући да међу писцима који је нису добили има неких који су много бољи од доброг броја нобеловаца, мора се, ипак, истаћи да шведским академицима на избору неких лауреата ваља само скинути капу. Као када су, примјера ради, прије непуних четврт вијека наградили Жозеа Сарамага (1922- 2010), писца чија стогодишњица рођења пада управо ове године.

Сарамаго је Португалац, земљак можда највећег пјесника двадесетог вијека Фернанда Песое. Та је крпица земље на крајњем југозападу Европе, крпица умочена у Атлантик, опасана морем и Шпанијом, породила (барем) двојицу непатворених књижевних генија. Иво Андрић Португал је прозвао “зеленом земљом”. Књижевни генији “зелене земље” призивају ону латинску “номен ест омен”. Ријеч пессоа на португалском значи особа, персона. Непотребно је образлагати значај овог термина и у контексту модерне поезије опћенито (Паундова збирка Персонае), а нарочито у контексту Песоиног дјела и његових знаменитих хетеронима.

Прича о Сарамаговом презимену још је необичнија. Наиме, немарни матичар је у књигу рођених умјесто правог презимена дјечакових родитеља уписао некакав породични надимак - Сарамаго. А Сарамаго је, иначе, португалско име за биљчицу Тригонелла Фоенум Граецум. Код нас се она обично назива жутиловка, а покаткад и грахотуша, козји рог или божја трава. Но - како примјећује Јасмина Нешковић (иначе, преводилац неколико његових дјела) - у ријечи Сарамаго истичу се два посљедња слога, а ријеч “маго” на португалском значи чаробњак. Тако се на самом почетку живота Сарамаговог збива симболичан догађај који понешто метафорички сажима сву осебујност Сарамагове литературе. Захваљујући сплету околности Сарамаго је спојио два опречна појма: постао је, наиме, чаробњак захваљујући администрацији.

Касни почеци

Сарамаго је писао и објављивао још као младић (први роман је публиковао као двадесетпетогодишњак), но његова права књижевна каријера почиње у зрелим (готово би се могло рећи: позним) годинама. Имао је пуних педесет и осам година када је објавио “Подигнуто са земље”. Након њега, у правилним временским размацима, слиједи низ великих романа, изванредно остварених дјела: “Манастирски љетопис” (у преводима на стране језике роман обично носи наслов “Балтасар & Блимунда”, а српско издање се зове “Седам Сунаца и Седам Месечина”), “Година смрти Рикарда Реиса”, “Камени сплав”, “Повијест опсаде Лисабона”, “Јеванђеље по Исусу Христу”, “Оглед о сљепилу”, “Сва имена”... Сваки од његових величанствених романа завређује посебан, подробан и надахнут есеј. Ипак, у овој краткој биљешци могуће је тек казати нешто о заједничким њиховим особинама, о оном сарамаговском ореолу чаролије због које је сваки од ових романа компактан и поетичан попут неког античког мита. Најприје, скоро редовно Сарамагов роман отвара један или више епиграфа. У “Години смрти Рикарда Реиса” ради се о цитатима из дјела Фернанда Песое, док је у “Јеванђељу по Исусу Христу” ријеч о библијским, тачније цитатима из Новог завјета. Колико год на први поглед били различити, ова два романа имају врло прецизну временско-просторну локализованост; код првог је то Лисабон и тридесете године двадесетог вијека, док се код потоњег, наравно, ради о Јудеји у првим годинама хришћанске ере. У том контексту и у контексту њихових главних јунака ови епиграфи имају више метонимијску неголи метафорску сврху. Они, дакле, отварају романе по начелу сусједности.

Алегорије

Посве је други случај са неким Сарамаговим каснијим романима, какви су “Оглед о сљепилу” и “Сва имена”. Они се збивају на географски сасвим неодређеном локалитету, у урбаном миљеу који може бити и Лисабон и Мадрид и Лондон и било који други град, те у историјски недефинисаном презенту. Сарамагови новији романи често се називају својеврсним алегоријама, иду, дакле, према симболизму, царству метафоре. Борхес у једном славном есеју вели да је прелаз алегорије у роман уствари прелаз од врсте до појединца. Поменути романи корак су у супротном правцу. Њихови јунаци скоро да уопште немају властита имена. Ове двије групе Сарамагових романа имају ипак више сличности него разлика. Спаја их уникатни Сарамагов стил: скоро оксиморонски барокни аскетизам израза. Нема никакве сумње да је Сарамагова реченица једна од најосебујнијих реченица новије свјетске литературе. Та дугачка маестрална реченица раскошно меандрира страницом. Од интерпункцијских знакова Сарамаго користи готово искључиво само зарез и тачку. Но зарези не кидају и не пресијецају његову реченицу; они нису газови, него каскаде. Хоћу рећи да су они ту више из естетских неголи из граматичких разлога.

По формалној организацији текста Сарамагови романи личе помало на Кафкине и романе Томаса Бернхарда. Као и ова двојица, ни Сарамаго није писац фрагмента. Његова је страница, густо исписана попут пшеницом посијане оранице, налик је на локву у асфалту по најгорем пљуску. На страници Сарамаговог романа више је црног него бијелог (дословце, а често и симболично). Исто тако, Сарамагови су романи редовно раздијељени на поглавља (за разлику од Бернхардових), но та поглавља не носе никакав назив нити ознаку, па ни ону с редним бројем (за разлику од Кафкиних). Као и Андрићеве приче - како их у свом кратком есеју описује Јован Христић - тако ни Сарамагови романи немају ни правог почетка ни правог краја.

Прави почетак је негдје у времену изван приче/романа, а крај је тек нешто повлашћенија тачка у времену. Свијет постоји и послије краја, макар је завјеса приче/романа пала. Не спомињем случајно Андрића пред крај овог текста, Андрића који је Сарамагову домовину прозвао зеленом земљом и који је баш у Португал смјестио своју прелијепу причу “Бајрон у Синтри”. И Андрић је попут Сарамага својом прозом прешао пут од метонимије према метафори. Прије стотину година сеоски матичар из Азињаге је тек рођеном Жозеу грешком даровао презиме Сарамаго, презиме у које је инкорпорирана ријеч чаробњак. А овај је чаробњак оправдао своје презиме. У роману  “Камени сплав”, рецимо, чаробњачки волшебно одваја Пиринејско полуострво од Европе, а у роману “Сва имена” исписује прелијепу посвету администрацији, начинивши од приче о малом службенику, ситном точкићу градског административног кентаура, скоро метафизичку бајку.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.