ИДЕ ГАС Идоли егзистенцијализма

Мухарем Баздуљ

У необично занимљивој књизи лирских прозних записа Ђурђице Чилић “Фафарикул”, која је у ових двадесетак пандемијских мјесеци доживјела успјешна издања и у Хрватској, и у Босни и Херцеговини, и у Србији, налази се и кратки текст под насловом “Афадјејев”.

 Он на изузетно ефектан начин сажима једно генерацијско искуство: “Албум Идола Одбрана и последњи дани објављен је кад сам кренула у први разред основне школе, па сам га открила пуно година касније. Успркос пјесмама 'Једина' и 'Небеска тема', у које сам се заљубљивала увијек изнова, најдража ми је била 'Русија'. Ја сам још студирао, а она је радила, ноћу сам јој читао... Кога јој је читао? Афадјејева? Тко је тај, зашто га немамо у лектири? Зашто га нема у књижницама, зашто га нема ни на интернету? (...) Најмање два десетљећа касније, кад сам и сама већ имала пуно снажније руке, док сам у једном антикваријату прегледавала књиге које немају везе ни с музиком, ни с мојим одрастањем, ни са заљубљивањем, нашла сам оно што нисам тражила: роман на којем је црвеним штампаним словима било написано име аутора, руског прозиста Александра Фадјејева. А. Фадјејева. Афадјејева. Купила сам га, иако је сад то само хрпа ријечи које никад нећу прогутати, али између свака два ретка је и прстохват среће и двије жличице њежности, коју увијек осјетим кад га гледам на полицама међу осталим књигама”.

У првих десетак година након ослобођења, књиге Александра Александровича Фадјејева биле су често превођене у Југославији. Већ 1947. загребачко Ново покољење објављује “Младу гарду” у преводу Славке Димић и Милице Дајовић. Наредне године, београдска Просвета, у преводу Танкосаве Кашиковић, у два тома, објављује велики роман “Последњи из племена Удеге”. Напосљетку, вјероватно најчувенији његов роман, “Пораз”, објављиван је широм Југославије, од Београда и Загреба преко Сарајева до Новог Сада, у најмање три превода (Наташа Јеремић, Вид Латковић, Александар Флакер).

Стаљиниста

Ипак врхунац његове популарности у Југославији су касне четрдесете и ране педесете године. Није то чудно знамо ли његову биографију. Фадјејев је био парадигма руског комунистичког и револуционарног писца. Није случајно да је по њему прозвана медаља за ратну књижевност, као што није случајно ни да је он у два наврата, у тешким временима (најприје од 1938. до 1944, а затим и од 1946. до 1954) био на челу Удружења совјетских писаца. И не само то, Фадјејев је био, у правом смислу ријечи - стаљиниста. Толико да је извршио самоубиство након Стаљинове смрти и дестаљинизације коју је спровео Хрушчов, а у опроштајном писму је осудио одустајање од Стаљинове политике те самог Хрушчова и његове сараднике, односно њихове потезе у том правцу. Наравно да је Стаљинова смрт пореметила и међусобне односе код писаца, нарочито оних високо позиционираних у Удружењу. Тако се Фадјејев бурно разишао са Иљом Еренбургом и својим донедавно добрим пријатељем Михаилом Шолоховом. На Фадјејевој страни остао је пјесник Константин Симонов.

Албум “Одбрана и последњи дани” објављен је 1982. године, неколико деценија од времена кад је Фадјејев био на врхунцу популарности, односно више од четврт вијека након његове смрти. У том смислу, његово име већини публике Идола није значило готово ништа. Примјера ради, у том тренутку су у Југославији засигурно била препознатљивија имена и Шолохова и Еренбурга и Симонова, да и не говоримо о писцима од Толстоја, Достојевског и Чехова преко Пушкина и Љермонтова до Мандељштама и Цветајеве. Зашто онда лирски субјект у пјесми под насловом “Русија” својој вољеној чита баш А. Фадјејева?

Чини се да та ауторска одлука априорно потврђује онај чувени Кишов став из “Варијација на средњоевропске теме” гдје се каже: “Српска култура, везана кроз историју у првом реду за Русију и православље, још чува у себи ту мистичну везу. Српски национализам се храни митологијом словенском и руском, чак и онда кад одбацује бољшевизам: православље и руска књижевна традиција, панславизам и Достојевски (...) имају данас исту привлачност као Блокова песма о Скитима, Јесењин или Мајаковски. (...) Ту се укрштају, дакле, два мита: панславизам (православље) и револуционарни мит. Коминтерна и Достојевски”. Иако се данас “Одбрана и последњи дани” као албум доминантно тумачи као антикомунистички, у том смислу није нужно чудно да се као парадигма руске књижевности потенцира А. Фадјејев.

Хијене

Унутар глобалне културе двадесетог вијека, међутим, постоји још један детаљ због којег је Александар Фадјејев ушао у њену историју. Наиме, одмах након Другог свјетског рата, ако је постојала свјетска интелектуална мода, био је то егзистенцијализам. Кренувши из Француске и из ослобођеног Париза, егзистенцијализам је током годину-двије постао свјетски утицајан, а ликови попут Сартра, Камија и Симон де Бовоар, постали су интелектуалне иконе. И мада су егзистенцијалисти у политичком смислу били љевичари, напосљетку је њихова мисао унутар источног блока официјелно одбачена. Десило се то 1948. године, у Пољској, у Вроцлаву, на Конгресу интелектуалаца за мир у свијету који је организовао Андреј Жданов, а на којем је Александар Фадјејев изјавио како су “егзистенцијалисти шакали који су научили да куцају на писаћој машини, односно хијене које су научиле да пишу”. А. Фадјејев из пјесме “Русија” Идола је заправо симбол одбацивања Сартра и Камија у источној Европи. Фадјејев се ту наставио на ранију критику Ђерђа Лукача. У сваком случају, лик из пјесме Идола супротставио се идолима егзистенцијализма. То је оно по чему је данас на Западу највише и запамћен.

Углавном, Идоли су успјели да Фадјејева, и то у том ефектном модусу, са иницијалом имена и презименом, учине дијелом генерацијског сентименталног васпитања. Тај лирски Фадјејев кога је лијепо скицирала Ђурђица Чилић преклапа се, наравно, са истоименом историјском фигуром. Управо то преклапање, испреплетено са искуством које је публика “Одбране и последњих дана” у десет-петнаест година послије објављивања албума доживјела, даје додатну симболичку тежину стиху “Ноћу сам јој читао А. Фадјејева”. Углавном, данас се не само по антикварницама, него и по различитим интернетским сајтовима, могу купити старе књиге Александра Александровича Фадјејева, а до сваког од нас је да ли ћемо у томе пронаћи “прстохват среће и двије жличице њежности”. У сваком случају, тешко да било гдје у свијету Фадјејев данас има ту симболичку тежину као што је има на југословенском потконтиненту.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана