ИДЕ ГАС Гавран Едгаров и Кољин

Мухарем Баздуљ
ИДЕ ГАС Гавран Едгаров и Кољин

Едгар Алан По је засигурно један од најважнијих пјесника енглеског језика у деветнаестом вијеку. Није то било која епоха.

Постоје периоди у свјетској историји када се на малом простору у релативно кратком времену концентрише велики број генијалних појединаца. Филозофи античке Хеладе и умјетници средњовјековне Италије су добар примјер ове појаве. У новијој историји се, међутим, нешто слично десило у првој половини деветнаестог вијека на дијелу источне америчке обале, тачније у Новој Енглеској. Један од тих новоенглеских генија био је Едгар Алан По (Бостон, 1809 - Балтимор, 1849). Родитељи Едгарови били су путујући глумци. Одмах по синовом рођењу, отац је напустио жену и дијете, а сама је мајка Поова умрла у вријеме док је мали Едгар имао двије године.

Немиран живот

Едгар По је тако одрастао у кући трговца Џона Алена који га никад није законски усвојио, но Едгар је ипак узео презиме свог поочима за својеврсно средње име. Буран Поов живот већ је ушао у легенду. Са факултета је избачен већ на првој години због пијанчења и коцкарских дугова. Од прве младости био је посвећен књижевном и новинарском раду, но многи његови текстови настајали су по наруџби и на брзину јер га је - кажимо то баш његовим стиховима - невоља крута/ стално пратила дуж пута.

Потуцао се широм Америке: живио је у Ричмонду, Балтимору, Филаделфији, Њујорку. У добу од двадесет седам година оженио се својом рођаком Вирџинијом која је у то вријеме била тринаестогодишњакиња. Вирџинија је била слабашног здравља, болешљива, а Поа су интимне и пословне тешкоће тјерале све дубље у пиће и депресију. Недуго послије Вирџинијине смрти умро је и Едгар Алан По. Имао је само четрдесет година. Извјесни Руфус Грисволд, коме је По повјерио да се стара о његовим дјелима, учинио је, међутим, након његове смрти све што је могао да Поа прикаже у што горем свјетлу. По је и по онима што су му склони приватно био врло тежак човјек, но у Грисволдовој интерпретацији испао је огавни наркомански покварењак. Тек стотину година касније доказаће се Грисволдове манипулације, али то ипак неће претјерано промијенити Поову репутацију у Америци. По је, наиме, од почетка био један од оних америчких умјетника који су цјењенији у Европи него у Америци. Емерсон, Твен и Витмен га, примјера ради, нису вољели, но Јејтс, Достојевски и Бодлер су се, како се то каже, заклињали у њега. Бодлер је, по неким изворима, на француски превео његова сабрана дјела и молио се за њега сваке ноћи.

Готика

Едгар Алан По је један од оних ријетких аутентичних на извјестан начин “самониклих” генија. Нико у оновременој Америци, а ни у свијету, није његов умјетнички сродник. Његову склоност бизарним, гротескним, оностраним, готичким, уклетим, ониричким, мрачњачким мотивима неки су његови савременици прогласили утицајем њемачких романтичара из осамнаестог вијека. Поов одговор вриједи цитирати. Рекао је: “Ужас не стиже из Њемачке, стиже из моје душе”. А у Поовим је причама збиља прави каталог ужаса. Најдужа његова прича, једина коју можемо прозвати и романом, зове се “Доживљаји Артура Гордона Пима”. Већ и наслов призива аутобиографизам. Борхес негдје записује: “Имамо прво саксонско име Артур, Едгар, друго шкотско Гордон, Алан и, затим, Пим, По, која су еквивалентна. У себи самом је видио интелектуалца, а Пим се хвалио да је човјек способан да о свему просуди и мисли”. У “Доживљајима Артура Гордона Пима” По се користи обрасцем наизглед авантуристичким, но суштина је много дубља. Поново Борхес: “Скривени садржај тога романа јест страх од бјелине и понижавање свега бијелог. По измишља племена која живе у близини антарктичког круга, покрај неисцрпне домовине те боје, и која су нараштајима патила од грозних похода бијелих људи и олуја бјелине. Бјелина је за та племена анатема, а морам признати да при крају задњег поглавља постаје анатема и за читатељство примјерено књизи. Књига има два садржаја: први, непосредни, о згодама је и незгодама поморског живота; други, непогрешив, притајен и растући, бива откривен тек на крају”. 

Поезија

Осим као мајстора хорора, Поа памтимо и по успостављању једног од најпопуларнијих жанрова модерне књижевности, жанра детективске приче. Његов јунак Огист Дупен је отац и Шерлока Холмса и Херкула Поароа и оца Брауна и свих великих књижевних детектива “енглеског” церебралног типа. По је такође и творац оне конвенције да је приповједач оваквих прича детективов понешто инфериорни пријатељ.

Не смије се заборавити ни Поова поезија. Борхес је једном приликом рекао како је добра француска поезија изведена из Поове те појаснио: “Хоћу рећи добре Поове теорије, а не из његове мањкаве праксе”. Иако је данас уобичајено сматрати Поову прозу бољом од његове поезије, ипак и неколицина Поових пјесама улази у оно најбоље што је свјетска поезија до данас створила. На њиховом трагу, Вилијам Батлер Јејтс је рекао: “По је за сва времена велики лирски пјесник”. У Поовим пјесмама се налази шифра цјелокупног његовог књижевног свијета. А најславнија међу тим пјесмама је несумњиво “Гавран”. И мада је пишући о њеној генези скоро математички објаснио како је написао пјесму, нема рационалног објашњења за снагу њене магије.

Дуги лет

У историји сваке преводне књижевности, преводи “Гаврана” имају посебно мјесто. О томе је код нас прва систематично писала чувена загребачка американисткиња Соња Башић у својој докторској дисертацији о дјелу Едгара Алана Поа у српској и хрватској књижевности. Кад је о српској ријеч, вјероватно најнезаобилазнији преводилац ове пјесме је бањалучки “преводилачки чаробњак” Коља Мићевић. (Успут буди речено, најбољи хрватски превод ове пјесме потписују скупа Антун Шољан и Иван Сламниг, па је врло занимљиво упоредити њихова и Мићевићева рјешења, гдје се преклапају, гдје су јако слична, а гдје опет посве различита.)

Управо оваква пјесма била је типичан изазов за њега па ју је превео и више пута. И ти преводи су објављивани у разним издањима, а можда и најљепше је оно ауторско, објављено у двије стотине примјерака, гдје је сваки примјерак нумерисан руком преводиоца, а које је Мићевић посветио “свом пријатељу Борису Цикаловском Цику” и које је штампано у Бањалуци. Ето, тако је “Гавран” Едгара Алана Поа у свом лету који траје већ близу двије стотине година (пјесма је у оригиналу први пут објављена у јануару 1845. године, а обзиром на то да се њена “радња” догађа у децембру, то додаје на сугестији језе), долетио и до Бањалуке.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана