ИДЕ ГАС Боби Фишер, бањалучки пацијент

Повод је била смрт Јурија Докхојана, шаховског педагога и дугогодишњег тренера Гарија Каспарова. Наравно, пожељан је био и бањалучки линк, а њега смо нашли у чувеном Каспаровљевом гостовању у Бањалуци 1979. године.

Данас нас опет интересује шах, али из понешто друкчије перспективе. Имаћемо, међутим, поново бањалучки линк. Повод нам је једна годишњица, годишњица чувеног шаховског меча на Исланду између Роберта Бобија Фишера и Бориса Васиљевича Спаског, јубиларна, наиме, педесета годишњица. Можда никад ни прије нити касније шах није више личио на ону метафору из Борхесове пјесме: “С Истока букну пламен овог рата,/ Сад цијелу Земљу бојиште му хвата” (у преводу Марка Грчића и Тонка Мароевића). Више него спорт, више него умјетност, више него игра, шах је заправо рат, а то нам се најпластичније открива баш у овој причи.

Меч стољећа

Двојица врхунских публициста, Дејвид Едмондс и Џон Ејдиноу, аутори су књиге “Боби Фишер иде у рат” чије је једно издање рекламирано овако: “Рејкјавик, 11. јула 1972. За шаховском плочом сједе амерички велемајстор Боби Фишер и актуелни свјетски првак, совјетски велемајстор Борис Спаски. Још прије почетка двобоја, захваљујући понашању ексцентричног Американца, пажња свјетске јавности усмјерена је у мирни исландски градић: Фишер одуговлачи с доласком на одредиште и пристаје на почетак игре тек након позива Хенрија Кисинџера и након што је енглески милионер удвостручио новчану награду за побједника на, тада запањујућих, 250.000 долара.”

Овај је меч у историји шаха познат као “меч стољећа”. С једне стране, СССР - недодирљива шаховска империја, с друге стране Боби Фишер - луди Американац. Док су се припремали за обрачун, обојица кандидата имала су своје преференције кад је ријеч о земљи у којој би се меч одржао. Фишер је желио да се игра у Југославији, а Спаски је преферирао Исланд. На крају се играло на Исланду, у Рејкјавику. Кренуло је лоше по Фишера - изгубио је прве двије партије. Од сљедећих једанаест партија, међутим, Фишер је добио седам, а изгубио је само једну, уз једанаест ремија. Постао је тако први (и још увијек једини) Американац свјетски шаховски првак. Фишерова титула означила је период највеће популарности шаха у Америци, а вјероватно и у свијету. У Америци је титула перципирана не као спортска, већ као хладноратовска побједа. Фишер је шаху дао гламур, а професионални шахисти су након његове титуле генерално много боље зарађивали.

Болница у Бањалуци

Роберт Фишер рођен је деветог марта 1943. године у Чикагу. Мајка му је била јеврејског поријекла, као и отац, барем по неким изворима, но то није спријечило Фишера да ултимативно забрани да га “Енциклопедија Јудаика” наводи као Јевреја. Скоро цијелог живота Фишер је био познат по жестоким антисемитским испадима, а они су пред крај његовог живота постали нарочито радикални. Било како било, биографије кажу да је основе шаха Фишер савладао сам уз помоћ књиге још као шестогодишњак. У то доба већ је живио у Њујорку па га је мајка ускоро учланила у шаховски клуб у Бруклину. Још од “пионирских” категорија Фишер је апсолутни шампион на скоро свим такмичењима на којима се појави. (Занимљив је и један нешаховски биографски податак: као средњошколац, Фишер је ишао у разред с будућом пјевачицом Барбром Стрејсенд.) Предуга би била листа свих његових успјеха до оног највећег - освајања титуле свјетског шампиона, али вриједи истакнути да је често играо у ондашњој Југославији: од Порторожа преко Београда и Загреба до Херцег Новог. Најлуђа је ипак прича о његовом боравку у Бањалуци 1961, камо је доспио након што је у Љубији, гдје је играо симултанку са рударима-шахистима, добио напад слијепог цријева. Био је смјештен у бањалучкој болници гдје су га љекари излијечили конзервативном методом, односно терапијом антибиотицима, без операције. Тако се и град Бањалука уписао у његову чудесну биографију.

Затворско искушење

Године 1975. Фишер је требало да брани шампионску титулу. Изазивач је био Анатолиј Карпов. Фишер је поставио велики број услова за одржавање меча. Када нису прихваћени, Фишер се одрекао титуле и Карпов је свјетски шампион постао, како се то каже, за зеленим столом, а не за шаховском таблом. Дуго времена Фишер професионално није играо шах. То, међутим, не значи да га није било у медијима. У мају 1981. године ухапсили су га у Пасадени. Полицајац који га је ухапсио тврдио је да Фишер одговара личном опису човјека који је опљачкао оближњу банку. Два дана је задржан у полицији, доживио је и нека неугодна искуства о којима је касније објавио памфлет.

Прави велики Фишеров сукоб с властитом домовином десиће се десетак година касније, у вријеме ратова за југословенско насљеђе. Године 1992, у вријеме УН санкција против тадашње СР Југославије, у Београду и на Светом Стефану одржана је нека врста реванша фамозном исландском мечу стољећа: опет Фишер против Спаског. Фишер је поново побиједио, но америчка је влада издала налог за његово хапшење због кршења санкција. Фишер се тако никада није вратио у домовину. Неко вријеме живио је у Мађарској и није се медијски експонирао. Послије једанаестог септембра 2001. године изјавио је како су терористички напади на Свјетски трговински центар и Пентагон “дивна вијест”. Неколико година касније, ухапшен је у Јапану на аеродрому. Говоркало се да ће бити изручен Сједињеним Америчким Државама, но напосљетку је ипак добио усељеничку дозволу од исландске владе. Тамо је провео посљедње дане свог живота. Умро је почетком 2008, баш на острву на којем је тридесет и шест година раније живио своје “дане поноса и славе”.

Живот и филм

Године 1930. Владимир Набоков објавио је роман “Лужинова одбрана” о генијалном играчу шаха, а некадашњем вундеркинду, Александру Ивановичу Лужину који је “изван спиритуалне сфере шаха (…) емотивно и интелектуално неразвијено биће” (Магдалена Медарић).

Тридесет и три године касније, роман излази на енглеском језику под насловом “Дефенце”. Двадесетогодишњи Боби Фишер у то вријеме већ посве наликује Лужину. Након огромних успјеха у јуниорској конкуренцији његови психички проблеми све су израженији. Роман написан тринаест година прије Фишеровог рођења као да је унапријед исцртао његову судбину. Литерарни Лужин и стварни Фишер били су слични чак и по појединим шаховским “тиковима”. У приказима филмске верзије “Лужинове одбране” коју је режирала Марлин Горис, бољи су критичари примијетили да Џон Тортуро (који је играо главну улогу) као да глуми Бобија Фишера.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.