ИДЕ ГАС: Бањалучки гамбит

Мухарем Баздуљ

Свјетским љубитељима шаха није промакла вијест да је првог јула ове године у Москви умро Јуриј Докхојан, велики јерменски шахиста и шаховски педагог. Умро је од вируса корона, а најпознатији је био као дугогодишњи тренер Гарија Каспарова.

 Сам Каспаров, који је око пола године раније изгубио и мајку од исте болести, опростио се од свог учитеља дирљивим некрологом. Рекао је да је у годинама свог професионалног бављења шахом проводио више времена са Докхојаном него с било ким другим те да га Докхојан није учио само шаховским вјештинама, него и стабилности и самопоуздању.

Руски медији су посветили већу пажњу Докхојановој смрти, него што су медији из Бањалуке, Републике Српске те БиХ посветили скорашњој смрти Миленка Шибаревића, који је умро у априлу ове године. А и судбина Миленка Шибаревића испреплетена је са судбином и каријером најславнијег шахисте модерног времена - Гарија Каспарова.

Гари Каспаров је рођен у априлу мјесецу 1963. године. Како то већ иде у шаху, још као дјечак и тинејџер показао је становит таленат. Ипак, све његове биографије слажу се у једном: на велику свјетску сцену Каспаров је изишао као шеснаестогодишњак, 1979. године, у Бањој Луци.

Ако бисмо га поредили са неким тениским турниром, Бањалука 1979. је имала снагу Мастерса, ако не и Грен Слема. Међу осамнаест такмичара било је шеснаест велемајстора, уз двојицу талентованих младића без рејтинга, којима је турнир требао бити тек велико искуство. Били су ту: Тигран Петросиан, Улф Андерсон, Јан Смејкал, Волтер Шон Браун, Андрас Адорјан, Бојан Курајица, Славољуб Марјановић, Роман Хернандез, Милорад Кнежевић, Енвер Букић, Александар Матановић, Милан Вукић, Дражен Маровић и Миленко Шибаревић (све велемајстори), те она два дјечака: Гиљермо Гарсија Гонзалес и Гари Каспаров.

Свјетска сензација

Супротно ама свим могућим прогнозама, Каспаров је побиједио. Али није само да је побиједио, него на цијелом турниру нити у једној партији није био поражен. И не само то, имао је пуна два поена на табели више од другопласираног. Освојио је једанаест и по од могућих петнаест поена, односно остварио је осам побједа и седам ремија. Смејкал је био други, а Андерсон и Петросиан су подијелили треће и четврто мјесто.

Каспаров је показао зубе већ у првом колу, када је извукао реми против првог фаворита цијелог турнира: Тиграна Петросиана. Затим је и у идућа три кола играо реми. Био је истовремено непобједив и без иједне побједе. Онда, у петом колу, побјеђује Дражена Маровића. У шестом поново реми, против сјајног Смејкала, и то с црним фигурама. Затим креће величанствен низ од четири побједе заредом. Најприје против Марјановића, затим против Кнежевића, онда против Букића, напосљетку и против Вукића; као пјесма. То је фаза када су већ завршене двије трећине турнира, односно од петнаест предвиђених кола, одиграно је њих десет.

Многи су се питали хоће ли шеснаестогодишњем дјечаку, како се то каже, ући вода у уши. Он је, међутим, био више него сигуран. У преосталих пет мечева одиграће два ремија и још три пута побиједити. Била је то свјетска сензација. Сви глобални медији са шаховским рубрикама, од “Њујорк Тајмса” надаље, анализирали су партије са овог турнира. Каспаровљева каријера од тог тренутка креће узлазном путањом, да буде неуспоредива са било којом шаховском каријером у историји ове чудесне игре, осим донекле са Фишеровом.

Његов маратонски меч са Карповом ушао је равно у историју шаха, а многи детаљи из његове касније биографије надишли су сферу табле са шездесет и четири поља. У априлу 1996, Каспаров је, на понос цијелог људског рода, побиједио компјутерски програм за који су многи тврдили да ће у шаху врло лако надмашити свако људско биће, па и свјетског првака. Тринаест мјесеци касније, међутим, у својеврсном реваншу, компјутер је побиједио. Догађај је проглашен историјским, а реакције су биле двојаке. По једнима, то је био посљедњи ексер у ковчег људској ароганцији због супериорне интелигенције, нарочито у контексту масовног одушевљења Каспаровљевом првом побједом против компјутера, кад се говорило да рачунари неће никад, или барем не у догледној будућности, моћи да се мјере с људима у комплексним дисциплинама као што је шах. По другима, била је то пука случајност и лоша срећа, пошто су и многи шаховски коментатори примијетили да је у реваншу Каспаров играо необично ненадахнуто.

Од краја деведесетих година прошлог вијека, Каспаров се свакако све више посвећивао политици и активизму, а све мање шаху. То, међутим, не значи да је заборавио Бању Луку. Овако је говорио прије неких шест година: “Бања Лука ми је остала у дивном сјећању. Често се сјетим дворане у којој се играло и тада поново пролазим кроз све те партије, са Вукићем, Кнежевићем, Маровићем... Од тада сам играо у многим мјестима овдје, побјеђујући у Сарајеву, Бугојну, Никшићу, Београду, али се, нажалост, никад нисам вратио у Бањалуку. Било би лијепо вратити се 'коријенима', тамо гдје је све почело.”

Чудесна игра

Повукавши се из професионалног шаха, Каспаров, наравно, није потпуно напустио игру која му је донијела славу. У истом разговору је казао и ово: “Не можете се бавити истим послом цијели живот. Шах је, међутим, и даље дио мог живота, још увијек радим доста на промоцији шаха, пишем књиге, Шаховска фондација 'Каспаров' расте и напредује... Покренули смо и неке регионалне активности. Желимо да пружимо помоћ свим земљама из региона, укључујући и БиХ. Било би ми драго да се шах врати на просторе бивше Југославије и да има улогу какву је некада имао.”

И заиста, шах је чудесна игра, а комедијант случај је хтио да јој ниједна фондација и ниједан стварни спортиста не врате престиж тако снажно и тако интензивно као једна телевизијска серија и њена фиктивна јунакиња. Ради се, наравно, о “Нетфликсовој” серији “Дамин гамбит” у режији Скота Франка, заснованој на истоименом роману Волтера Тевиса која прати турбулентно одрастање Бет Хармон, дјевојчице која је необјашњивом срећом преживјела саобраћајну несрећу коју је намјерно изазвала њена мајка и након тога је смјештена у сиротиште гдје јој осамљени домар открива - шах.

Колико год серија имала сјајне ликове и узбудљиву драматургију, њена популарност је незамислива без начина на који је приказан шах. У контексту популарности ове серије, може се замислити и серија потпуно базирана на истинитим догађајима из 1979. године, серија не мање узбудљива, која би се могла звати “Бањалучки гамбит”. Живот је већ написао сценарио. Ваља га тек ставити на папир.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана