ИДЕ ГАС Андре Малро: О народу који се опредијелио за слободу

Већ десет година касније, за роман “Људска судбина” добио је Гонкурову награду, најважнију књижевну награду у Француској. У току те деценије, између 1923. и 1933, дакле, зачиње се и Малроова љубав за сликарство те његово пријатељство са Пикасом, а ране двадесете године прошлог вијека и Малроовог живота су и вријеме његове прве женидбе. У пратњи своје жене Кларе (иначе њемачке Јеврејке) Андре Малро одлази 1923. године на подручје Индокине. Првотна интенција путовања је авантуристичка и понешто прагматична. Наиме, Малро жели у Европи донијети и препродати умјетнине са Далеког истока. У Индокини често има проблеме са колонијалним властима, а из тог времена потиче и његов славни ангажман за људска права. Тих година Малро се почиње профилисати у једног од водећих критичара колонијализма. Но његов је ангажман обухватао и ријечи и дјела. Малро је, наиме, био један од оснивача покрета “Млади Анам”, као и покретач часописа “Окована Индокина”. Познате су, такође, и чињенице о његовом потпомагању кинеске револуције, нарочито настојања да се из Шангаја протјерају јапански и западни капиталисти.

Људска судбина

Права књижевна слава Малроова почиње, како рекосмо “Људском судбином”. У младалачком есеју “Судбина романа” Данило Киш вели: “Наслов романа XX века није ни “А la recherche du temps perdu”, ни “Ulysses”, ни “Der Zauberberg”. Наслов романа XX века је нађен: он гласи “Condition humain”. То није, или тачније, то није само роман Андре Малроа, већ симболични наслов свих оних врхунских дела што их је овај век дао у роману, наслов оне цикличне епопеје веће по обиму и од оних големих хипертрофираних источњачких епова као што су “Махабхарата и Рамајана”.

Малро је, дакле, у овом наслову успио сажети велику жељу свих романописаца: описати људску судбину или - како би казао Кундера - тајну постојања. Иако ће деценијама касније у широкој рецепцији заузети нешто ниже мјесто од Сартра и Камија, Малро је заправо писац једнаког калибра, што су прави књижевни зналци увијек потцртавали, и у свијету и код нас (Твртко Куленовић и Мирко Ковач су добар примјер.)

Тих тридесетих година Малро и даље много путује. Дестинације су му, међу осталим, Персија, Авганистан, САД, Јапан, Индија, СССР, Јемен. Хитлеров долазак на власт на почетку није превише уздрмао европску интелектуалну мочвару. Малро је, међутим, био изузетак и на фашизам је упозоравао још 1935. у дјелу “Вријеме презира”, дакле само двије године откад су нацисти завладали у Берлину.

Пуковник Берже

А крајем тридесетих година, у вријеме Шпанског грађанског рата, почиње једна од најважнијих и најромантичнијих епоха његовог живота. Малро се, наиме, активно ставља на страну Републиканаца и чак директно дјелује у авијацији, као пилот и командант ескадриле Еспања. Радован Зоговић га је због тога прозвао “крилатим пјесником”. У роману “Нада” из 1937. године Малро описује искуство Шпанског грађанског рата. “Нада” се уз “Људску судбину” сматра најбољим Малроовим романом и такође, по општем мишљењу, заједно са Хемингвејевим “Коме звоно звони” спада у сами врх романа са тематиком из Шпанског грађанског рата. Почетак Другог свјетског рата Малроа затиче у родном Паризу. Одмах се одлучује придружити борби против фашиста. Најприје је био обични војник у тенковским јединицама. Након заробљавања и драматичног бијега из затвора у Тулузу, Малро ће у љето 1944. под тајним именом пуковник Берже постати командант бригаде Алзас-Лорен. Када су након ослобођења Стразбура Нијемци кренули у контраофанзиву желећи поново освојити град, Малро (односно пуковник Берже) је издао фамозно наређење: “Држаћете своје положаје под сваку цијену, све до исцрпљења залиха муниције. У случају да вам положај постане немогућ, повући ћете се у град Стразбур у којем ћемо се тући ма што се догодило, улицу за улицом, кућу за кућом, Стразбур нећемо напустити ни у којем случају.”

Народна библиотека Србије

Нијемци нису успјели у својој намјери, а данас је Стразбур, ето, сједиште Европског парламента и једно од главних обиљежја уједињене Европе. На самом крају рата, кад је већ овјенчан двоструком славом - великог писца и ратног хероја - Малро сусреће генерала Де Гола. То је био јако важан сусрет, јер ће Малро до краја живота остати одани пријатељ, сарадник и поштовалац Де Голов. Одмах послије рата, у привременој влади, Малро је био министар информисања, а касније је, од 1959. до 1969, био министар културе. Његово министровање запамћено је, иначе, понајвише по залагању за обнову споменика архитектуре и оснивању и отварању својеврсних домова културе по цијелој Француској. Посљедње године живота Малро је провео углавном повучено, а умро је од упале плућа.

У тој посљедњој фази његовог живота, писао је, између осталог, и чувену књигу “Глава од опсидијана”. Њен рукопис поклонио је Народној библиотеци Србије у Београду. Том приликом, непуних годину дана уочи своје смрти, упутио је и писмо тадашњем управнику ове институције у којем између осталог стоји: “Док су у најмрачнијим часовима минулог рата, после Варшаве, Ротердама и Данкерка, преостале земље предавале Тројном пакту своју судбину и своје територије, Београд се једног пролећног јутра хиљаду деветсто четрдесет прве - побунио. У часу кад се читав континент покорио сили, његов народ се определио за слободу. Одмазда која је уследила имала је размере беснила које је таква непокорност изазвала. У првим сатима бомбардовања града, које је започело без објаве рата, збрисане су десетине хиљада људских живота, а с њима и Библиотека, темељна установа културе сваке нације. Управо у спомен на те догађаје одлучио сам да свој рукопис поверим Народној библиотеци Србије, која је данас, ево, обновљена. У судбини ваше Библиотеке видим судбину народа коме су култура и слобода једно. Људско достојанство, које је одвајкада скупо коштало вашу земљу, и дан-данас представља надахнуће на којем почива ваша независност. Молим вас, господине управниче, да примите изразе уважавања за вашу посвећеност независности, као и развоју Библиотеке, уз најбоље жеље за вас лично”.

Данас, послије скоро педесет година, ово писмо је веома вриједан историјски и умјетнички документ. Кад један истински борац против фашизма препозна слободарски дух Београда, то није ситница и заиста нешто значи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.