Грчка црква озваничила раскол у православљу

Миладин Митровић

Чињеница да је Синод Грчке цркве 12. октобра 2019. године донео одлуку о признавању Православне цркве Украјине (ПЦУ) у ствари не утиче само на ситуацију у Украјини, већ потврђује постојање светског раскола у православљу који је постао очигледан.

Што се тиче Украјине, тачке спорне са становишта црквене јурисдикције постоје још од 90-их година. Каква год била одлука Грчке цркве ПЦУ би свеједно наставила да постоји и да се бори за ширење својих бројчаних показатеља за рачун заједница Украјинске православне цркве - Московске патријаршије (УПЦ МП), као што је то раније чинила Украјинска православна црква - Кијевске патријаршије (УПЦ КП), јер политички тренд преласка из “московског” у “украјинско” православље на овај или онај начин подржавају власт и медији. Да, сада присталице ПЦУ имају додатну мотивацију, али ова одлука неће имати посебног утицаја ни на правни статус УПЦ МП, ни на мишљење присталица обе конфесије. Мишљење Грчке цркве остаје само њено мишљење.

Ако анализирамо питање шта ће се битно променити након доношења одлуке Грчког синода, пре свега треба да признамо да су се десиле промене у целом светском православљу, јер је сад очигледно да постоји раскол. Српска и Руска православна црква, Антиохијска, Јерусалимска и Александријска патријаршија су се на нивоу својих поглавара и епископата изјасниле о томе да није могуће признати каноничност ПЦУ, а Цариградска патријаршија и Грчка црква имају другачије мишљење. Међутим, исти развој догађаја смо имали прилике да видимо и кад је Цариградска патријаршија дала статус неканонским структурама у Естонији и Канади и управо тада је светско православље требало да предузме конкретне кораке усмерене на оцену ових одлука. Актуелност одржавања свеправославног сабора је све очигледнија, али да ли га савремене православне цркве уопште могу сазвати? Колико још насилничких освајања и крвопролића треба да се деси да би црквена власт могла да реши питање аутокефалије и запоседања туђе црквене јурисдикције (како територије, тако и организација) у Украјини, Естонији, Канади и Северној Македонији? Врло је вероватно да такав сабор никад неће бити сазван и да ће питања црквене власти бити значајно сужена. Црквена хијерархија треба да буде свесна да ће даље постојање глобалних црквених спорних питања у православљу само погоршавати положај свих православних цркава без изузетка, јер ће их световна власт од данас схватати као одвојене структуре које нису способне да реше спорна питања, и које нису у стању да се супротставе утицају политичара, које не знају да примењују црквену канонску власт у интересима своје пастве. Треба да будемо свесни да Цариград није само створио нову структуру ПЦУ, он је погазио основни принцип саборности у цркви и ако остале помесне цркве наставе да ћуте, то ће довести до тога да данашње верске структуре заправо више неће испуњавати принцип апостолске наследности.

Сад већ појединачни проблем каноничности или неканоничности ПЦУ постаје другостепен због актуелизације очигледног светског раскола у православљу, који се базира на различитом читању и схватању црквених канона у највећим верским центрима света који имају довољне богословске и интелектуалне ресурсе да схвате последице одлука које доносе.

Очигледно је да је Грчка црква на нивоу својих архијереја била добро информисана о проблемима ПЦУ - чак су на дан гласања код њих допутовали верници из Украјине и архијереји су из прве руке сазнали све што се дешава у земљи. Сви епископи Грчке цркве који су дошли да гласају из руку свештеника УПЦ МП протојереја Виктора Земљаног, којег Служба безбедности Украјине прогања због заштите верника, добили су материјале којима се чињенички потврђује насиље над УПЦ МП, али чак ни то није спречило грчки Синод у гласању за насиље и самовољу у Украјини.

И гласајући сигурно су знали да су, какве год с њихове тачке гледишта биле канонске одлуке Цариграда, оне изазивале и изазивају насиље у заједницама УПЦ МП - канонској цркви која је постала жртва геополитичких обрачуна. Управо овај фактор који се налази потпуно изван канонског права јесте кључни приликом разматрања питања одговорности Синода Грчке цркве и Цариградске патријаршије у кршењу људских права и конкретној штети која се наноси физичким и правним лицима у Украјини.

И ако је црквена хијерархија изгубила осећај за страдања других људи и ако за камен-темељац не сматра Христа и јеванђељске принципе, већ нешто друго - то треба прихватити као још једну, можда последњу болест овог света.

Излазак из настале ситуације представља сазивање свеправославног сабора, а уколико то није могуће - доношење на нивоу помесних цркава одлука којима се образлаже њихов став о овом питању.

 

(Аутор текста је свештеник СПЦ и предсједник Императорског православног палестинског друштва које је један од твораца идеје о изградњи српско-руског храма и културног центра у Бањалуци, чије темеље је 21. септембра прошле године посјетио руски министар спољних послова Сергеј Лавров, који је и сам члан ове организације)

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана