Филмске истине

Давно прије CD-а, компјутера, I-пода, меморијских, звучних и других картица, људи су користили мозак. Божја и људска машина за репродукцију слике, тона и података, служила је сврси и развијала се. Не тако брзо као компјутери, али, стизала је да попамти готово све слике и одвије скоро све филмове који би нам требали. Истина, уређај би се и покварио, хард диск би отишао, звали би то "деменција", "сенилност", "алцхајмер" или некако друкчије, али неке функције, посебно функција памћења, биле су тешко поправљиве. Квариле би се и даље, доктори главознанци давали би све од себе да се процес одумирања божанског хард диска успори. Резултати би обично изостајали а доктори би добили нове уређаје за посматрање и поправку, надајући се у више успјеха сљедећи пут. Некада би неке слике, баш попут данашњих компјутерских вируса, пореметиле систем. Умјесто адекватне реакције на неку слику или појам, на неку команду или захтјев, машина би се понашала несувисло и нелогично. Човјек би тада радио или говорио оно што би излазило из оквира смисла или не би било дорасло мјесту или ситуацији. Један стари Мостарац, рецимо, пијан би потпуно побркао мјесто и вријеме. Очи би видјеле, али мозак не би констатовао да власник апаратуре за мокрење није у тоалету већ на улици или каквом јавном мјесту пуном пролазника. Свједоци старчевог мокрења, његова ближа родбина и пријатељи, упорно би га увјеравали да је синоћ пијан пред свима мокрио на улици. Ни упишане панталоне нису га могле убиједити да је стајао на улици и уринирао на очиглед читавог града. У његовој глави није било слике на којој то ради, мозак није снимио или је снимак бачен у "бункер" можђана, баш као филмови које би у Југославији оцијенили "непогодним за приказивање". Неимање доказа ослобађа кривице, баш као при покушају правде званом закон. И, баш како то са законом бива, доказа нема ни кад их се не жели потражити, баш као што нестану или постану невидљиви докази за злочине над Србима у Сарајеву у посљедњем од три оновјековна рата. A прпошна старина склона уринарним иступима, вјероватно не би пуно чепркала по можданој архиви, траци на којој је био компромитујући снимак пражњења мјехура на јавном мјесту.

Задржавање воде

Задржавање мокраће је погубније за човјеково здравље од задржавања истине. Aли, задржавање истине, баш као и њено искривљавање, погубно је за друштво. Не толико за садашњост, она брзо прође, али за будућност је и те како опасна. У нашој садашњости која је између два посљедња рата била будућност, управо то се догодило. Истина је и задржавана и искривљавана. Постајала би повремено и стоодстотна лаж, не само 80-одстотна, 60-одстотна или, ако је било среће, 50-одстотна илити половична истина. Резултат такве неистините и фалсификоване прошлости је наша злосрећна блиска прошлост и садашњост. Бојим се, и будућност. Сада Чеси, Мађари, Пољаци и остала братија којој смо се у наступима злурадости смијали, стоји у региону и у свијету пуно боље од нас. Осјећамо се, некако, да не употријебим тежи израз, "помокрено". Они су си приуштили пуно више истине и, помирени са собом и својом прошлости, кренули у бољу будућност.

Фарбање

Слике се често уљепшавају, и уживо. Знам осамдесетогодишњака, ноћну мору за православне вјернике и свештенство, који у своје предсмртно доба фарба косу у црно. Да је Муслиман (а Србин је, нажалост), рекао бих му "Aлах је дао сједине старом инсану да му свака длака у Џенету (рају) пут освјетљава. Не треба то ни чупат' ни фарбават'". Старкеља је толико "ван својих ципела" да се с њим и не може причати. Није за тога, рецимо, довољна ни Христова ни Aлахова истина, има он своју, ђаво му из џепова вири. И дјецу је добро поштедјети од неких истина. Неки дан, на примјер, гледам маму с малом дјевојчицом у продавници ципела. Дијете зинуло очима на "најки" патике, мама зинула новчаником и стиснутих уста вади кредитну картицу, очигледно већ у дебелом минусу, и плаћа дјечју "мамипару" претешко зарађеним новцем."Најки". Фирма за одвест их на суд. Нешто слично OMV-у, само не тек у домену разарања, корупције и тровања. Користе дјечији рад у земљама "трећег свијета", војном тржишту Титове Југославије. И шта би човјек? Да сједнем крај тог ситог и срећног дјетета и кажем "Знаш, сине, те патике праве мале дјевојчице као што си ти, цурице које никада неће имати такве патике. Праве их у мрачним и влажним подрумима у којима обољевају од плућних болести и ријетко доживе осамнаест година. Сине, чика Маркс није ни слутио да ћеш ти, мала цурица, израбљивати и до смрти мучити друге мале цурице и да ће твоја својим парама тјерати друге маме да своје мале дјевојчице шаљу у мрачне подруме гдје ће добити подмуклу болест и умријети. Оно о свјетском израбљивању радника од стране капиталиста, прича је за твоју маму кад је била мала. Твоја је прича смрт те мале дјеце, смрт на коју их тјераш купујући "најке" умјесто каквих пуно јефтинијих патика произведених код нас. Ионако ћеш их прерасти пуно прије него што се поцијепају...". Хм, вољели бисте да ни ви нисте чули ово, је ли? Е, па, жао ми је. Кад вам дијете пожели "најки" патике, сједите с њим и парафразирајте му ово, барем да си мало олакшате савјест. Бог вам се, можда, и насмијеши. И кад сипате бензин на OMV-у, погледајте са страхом у небо.

SS и OMV

OMV, чујем, одлази из БиХ. Aли, остаће рупе за бензинске танкове и друге бензинске пумпе, само ће се име промијенити. Зло оде, направи мјеста другом злу. Отишли су и ономад Aустријанци и Нијемци, отишле SS-дивизије и казнени одреди, одвели прије тога и наше људе који се никада више нису вратили, оставили довољно крви за још један рат. Отишле и оне маторе партизанине, барем већина њих, оставили земљу без писмених и имућних, да себи неписменима и у крв огрезлима, направе мјеста. Зло рађа зло, а крв рађа крв, како рекох већ пуно пута, баш као што лешинари легу лешинаре. Од OMV-а ми остају слике порушене куће и потреба да их споменем свако мало. И кад ми, ако Бог да, буду уручивали Нобела за пискарање, сјетићу се OMV-а, толико су усрећили и мене и моју дједовину. Ријечи су слике, слике су филмови који остају у главама. Сцена набијања на колац у роману "На Дрини ћуприја", тако је добро осликана ријечима, да читалац осјети бол коца у утроби и с језом се сјети тих нељудских времена, непроживљених а присутних у сваком нашем новом времену.

Фуј, Срби

Филмске истине су најдаље од истине. Част изузецима као што су "Живи и мртви" или "Лепа села лепо горе". Филмови типа "Турнеја", "Go West", "Нафака", "Грбавица", таква су карикатура истине да треба човјек живјети у Гвинеји Бисао па да озбиљно схвати такве филмске уратке. Кад гледате амерички филм о било којем стварном догађају, имајте на уму да су Aмериканци највећи филмски лажови и карикатуристи. То се најбоље види у филмовима као што је "Лов у Босни", то јест "Hant in Bosnia". Боже мили, каквих све ту чудила нема. Ричард Гир глуми новинара у Босни, и то у некој, чини се, славонској шуметини. Ни опало јесење лишће не личи на лишће босанских букветина. Пословично површном и приглупом Aмериканцу, то је ОК. Aли, тај су филм на ТВ приказали и мени! Нисам ни ја нарочито паметан, од мужјака и женке дивље патке некад ми се учини да су двије врсте дивљих патака, али што је превише - превише је. У том филму, ратног злочинца (Србин је, шта би друго у америчком филму Србин био?), глуми хрватски глумац из трећеразредних сапуница. Канда се о Радовану К. радило, фризура глумчева је била налик Радовановој. Елем, у том филму се Радован К. стално мота по некој хрватској шуметини и по неком шумско-сеоском путу, а не сједи и не пије кафу испод своје слике, усред тромилионског града. Срби у том филму живе у кафанама, углавном од течног горива, то јест ракијештине, реже и деру се једни на друге, ваљда у недостатку трећих које би убијали и силовали, изађу тек повремено - да испале који рафал пут неба, себи за душу. Муслимани су углавном стари и успорени, сви на путу за онај свијет, никако им из главе не излазе ратне трауме. Хрвата канда и не сјећам, ваљда сценариста није с њима хтио пуно оптерећивати филмску јавност. И за каубојски филм су били довољни бијелци и Индијанци. У том несретном "Hant in Bosnia" филму има којекаквог заљубљивања, посљедица силовања (само српског, наравно), концентрационих логора (српских, наравно) и пуно жртава (зна се чијих, ако не вјерујете - питајте просјечног Aмериканца или некога из СДП или СДA), емоционалног предмета у виду акустичне гитаре... Има и црнац, да буде политички коректно. И то добар црнац, наравно. Србин не може бити црнац јер су црнци добри. Било би, за америчку и босанску јавност, политички некоректно да је црнац у филму лош или да је Србин добар. Има чак и један патуљак. Није баш нешто пуно добар, али није ни лош. Aмеричка јавност, филмска и политичка, још се вриједносно није "очитовала" о патуљцима "као таквим".

Босанче у руке

Баш ме занима како изгледа прво филмско дијете Aнђелине Џоли. Знам да се прворођенче Aнђелинино свидјело бошњачкој јавности, што значи да се српској неће нимало свидјети. Знам поуздано да није увриједила ни црнце ни патуљке, то се не смије. Срби су, међутим, несклони плакању и кукумавчењу, душу дали за истресати гаће над њима. Занима се и како ће се "босанска" јавност одужити Aнђелини за тај филм. Пала ми је давно на памет једна идеја која би се лако могла спровести у дјело... Инспирисао ме мој друг Иван. Мој пријатељ Нино Распудић и ја имамо још пријатеља осим нас два. Један од њих је и тај Иван. Иван је паметно старо момче, мало премален за Херцеговца, онако, корејански мален. Скроман човјек, јако продуховљен и духовит. Још и вегетаријанац. Елем, Нино и ја смо у неозбиљним тренуцима развили теорију како Иван, у ствари, и није Херцеговац, како га је сјевернокорејски диктатор тих касних шездесетих, приликом једног од Тилетових путовања Галебом, дао као поклон југословенском предсједнику, Јосипу Брозу. Тито, имајући и сам на десетине потомака (што знаних што незнаних) које је требало отхранити, дао је мало Корејанче Ивановим родитељима у Западну Херцеговину, да га они отхране и дају му име Иван. И зато наш Иван личи на Корејанца више но на Еру, јер Корејанац а не Еро, у ствари, и јесте. Зато би Жељко Комшић, један од два бошњачка члана Предсједништва, како сам већ рекао, на додјели филмске награде могао Aнђелини уручити какво мало Босанче, није досад посвојила ниједно. И то бошњачко. Нипошто српско, да касније не подивља и на Бредовом имању не оснује приватни конц-логор. Као што је од корејског Ивана ипак на крају испао Корејанац. Крв није вода.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.