Енергија као кључ развоја

 Ипак, повећано интересовање за инвестиције, примјену нових технологија и, посебно, производњу и потрошњу енергије, остварило је огроман утицај на политике заинтересованих развијених земаља за овај простор као и за унутрашње политичке процесе који су постали зависни управо од енергетских политика. Изградња Блока 7 у оквиру Термоелектране “Тузла”, иако започета с великим очекивањима, иницирала је оспоравања тог пројекта и преиспитивање енергетских политика у БиХ, али и шире, прије свега Европској унији. 

Данас међународни односи не могу више да се сведу на релацију Сједињене Америчке Државе - Русија, већ се отвара питање и учешћа нових великих дипломатских сила - прије свих Европске уније и Кине. Чак би главна карактеристика стања у региону могла да се увелико тумачи посебним односима “уздржане силе” Кине и “амбициозне силе у настајању” Европске уније, при чему је Балкан добио улогу специфичне геополитичке арене. Иако би програми и пројекти Кине требало да буду компатибилни с настојањем преосталих неколико држава Балкана да што брже пређу до чланства у Европској унији, показује се да политички (прије него економски) интереси Запада добијају приоритет у односу на потребу за бржим развојем земаља региона. Тај став не изражава се само политички у флоскули о лошем утицају Русије и Кине на југоистоку Европе, већ се на веома ригидан начин прелама и у развојним политикама и пројектима.

Снажнији извори

Стратешке политике учешћа Кине у инвестиционом менаџменту и кредитним подршкама подређеним пројектима, развоју саобраћајне и комуникационе инфраструктуре и нискоградње, а посебно учешћа у развоју енергетског сектора кључно су утицале на споменуту политичку дефиницију о канцерогеном утицају, иако земље региона очајнички вапе управо за енергијом као кључним условом развоја. Упркос јасној чињеници да БиХ одржава енергетски баланс искључиво усљед недовољних економских активности и да је за перспективу бржег развоја неопходно обезбиједити снажније изворе енергије у центар кинеско-европских односа, покушавају се успорити или зауставити пројекти од којих је БиХ имала велика очекивања. Иако је посљедњи такав пројекат, изградња замјенског Блока 7 Термоелектране у Тузли, започет с најширом јавном и парламентарном подршком и демократски - одлуком Парламента ФБиХ и у који је већ уложена значајна свота новца, иако најављен на велика звона и најавио велика очекивања управо због великог износа новца уложеног у прву фазу, чују се гласови који се противе изградњи.

То се образлаже инсистирањем да и БиХ мора да затвори термоелектране и слиједи декарбонизацију која ће се вршити до половине вијека. Пошто невољама никад краја, нови круг дилема и идеја о обустављању пројекта отворило је одустајање америчког “Џенерал електрика” од инсталације дијела опреме, што су неки представили чак и као прилику да се у потпуности одустане од пројекта иако су Кинези нашли одговарајућу замјену у кинеској компанији “Шангај електрик”. У ситуацији у којој се БиХ налази данас у погледу енергије, уз обавезу да се по динамици предвиђеној Париским споразумом смањују ефекти стаклене баште, поставља се кључно питање: како да БиХ као субјект међународних односа и потписник споразума усклади своје потребе за стабилним снабдијевањем електричном енергијом, да ради на смањењу ефеката стаклене баште и да при томе не трпи посљедице ни усљед глобалних политичких односа као ни од технолошко-тржишне утакмице у подручју производње и потрошње електричне енергије.

Кад слонови играју фудбал, страда трава! Уз све разумијевање носања с посљедицама ефекта стаклене баште, али и поштовања и подршке Париском споразуму о климатским промјенама, БиХ се нашла у незахвалној улози траве. Започети Блок 7 тузланског енергетског комплекса донио би БиХ, и то за об­а њена ентитета, а истовремено непосредном окружењу Србији и Хрватској као и ширем региону предности за које анализе показују да нема брзе замјене. Највећа посљедица неизградње пројекта било би претварање БиХ од извозника електричне енергије у зависника од увоза при чему би струја, за сада најјефтинија у региону, постала знатно скупља, с цијеном практично неприхватљивом за многа домаћинства. Сви којима енергетска независност звучи апстрактно нека замисле двоструко или троструко веће рачуне за струју.

Процјене говоре да ће глобално загријавање утицати на смањење производње, а још више на стабилност хидропотенцијала угрожену све чешћим сушама и загријавањем атмосфере које у БиХ није успио да оснажи ни систем мини-хидроцентрала. Ни брзина развоја коришћења енергије сунца и вјетра ни изблиза тако брзо, ефикасно и стабилно неће моћи да надомјести количину енергије произведене у термоблоковима. И кад се уз све додају и социјалне посљедице које доноси губитак радних мјеста у рудницима (рудари већ сада обећавају да ће “живим радом” односно голим рукама надомјестити скупу технологију само да остану запослени), али и другим сферама живота, постаје јасно да негативне посљедице обустављања пројекта Блока 7 расту геометријском прогресијом.

Активна улога

Потреба за смањењем ефеката стаклене баште није спорна. Критеријуме декарбонизације које је Европска унија поставила као циљ, Париски споразум предвиђа тек до 2050. године. Већ се сад чују гласови из појединих држава ЕУ који забринуто врте главом. Велика Пољска је примјер. Наравно, једно је бити чланица ЕУ, друго је претендовати. Али, Босни и Херцеговини је потребно много више времена да развије и изгради реверзибилне енергетске системе, што захтијева од глобалних играча да разумију њене потребе и политике у енергетској области. Исто то очекује се и од домаћих политичара који треба да се поставе у активну улогу у рјешавању овог питања, јер је очигледно да ће пасивно прихватање свега што се појави на столу имати негативне посљедице по укупан развој, а вјероватно и њихове актуелне позиције.

Блок 7 тузланске термоелектране као ново технолошко рјешење, према досадашњим искуствима које кинески пројектанти и извођачи имају, многоструко мање оптерећује атмосферу, а уз одговарајућа рјешења за еколошку димензију прераде угља у електричну енергију готово се приближавају чистоћи ваздуга захтијеваној Париским споразумом. Тиме би се паралелно обезбиједили услови за два процеса - један је стабилност и безбједност снабдијевања електричном енергијом у одрживом развоју за којом потребе све више расту, а други је много више времена и простора за технолошка рјешења и пројектовање коришћења алтернативних и еколошки чистих извора, прије свега сунца и вјетра, који би у догледно вријеме омогућили ефикасни замјену термоенергије из угља.

(Аутор је професор и стручњак за међународне односе и безбједност)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.