Двадесет пет година привремености

Милорад Додик

Можда је највећи проблем у БиХ што су Дејтонски мировни споразум многи схватили као привремени споразум, привремено рјешење, којим је тек заустављен рат, а да им нико није јасно потцртао да је њиме успостављен и нови политички систем у БиХ. Систем у којем је у анексу 4. Споразума, што је Устав БиХ, уписана и Република Српска, као један од два конститутивна ентитета.

 Управо из осјећаја те привремености споразума Бошњаци, помогнути међународним фактором, оличеном у Високом представнику, од самог почетка чинили су све да се Споразум ако не повуче, онда бар измијени у њихову корист, у чему су и успијевали. Чини се да је ових двадесетпет година прошло управо у надгорњавању једних да се споразум промијени и других да се споразум примијени. БиХ је тако коцкала своје године у политичким играма које су на крају само коштале управо  и само њу.

Сви апсурди примјене Дејтонског мировног споразума скупили су се у мандату Високог представника, који по Споразуму има надлежност тумача. У стварности та улога је коришћена за наметање рјешења, кажњавање политичког мишљења, дискриминацију појединаца кроз одузимање њихових основних људских права.

Феуд

Тако је БиХ од договорене државне заједнице, која је састављена од Републике Српске и ФБиХ, претворена у феуд неизабраних међународних представника, који су по потреби преузимали улогу и законодавне и извршне власти, чиме су у потпуности урушили унутрашњи суверенитет БиХ. Од тумача Споразума, што му је мандат који проистиче из анекса 10. Споразума, високи представник већ двадесетпет година креира рјешења мимо Устава, закона и против самог Споразума којим је установљен. Врхунац те антиуставне активности свједочили смо кроз успостављање Суда и Тужилаштва БиХ, правосудних институција које није предвидио сам Устав БиХ, дакле Споразум. Цинизам је већим учинио Уставни суд  БиХ који је такве активности прогласио уставним, а грађанима послао поруку да живе у окупираној  и обесправљеној држави. Оснивање Суда и Тужилаштва БиХ била је озбиљна прекретница у политичким кретањима у БиХ, јер је постало јасно да је у БиХ суспендовано право и то с највише правне инстанце. Земља без правне сигурности није пожељна ни за оне који у њој живе, ни оне који би случајно дошли у њу.

Дејтонски споразум у протеклих двадесетпет година мијењан је са једним циљем: да оствари ратни циљ Бошњака, односно да централизује БиХ, што  је умотавано у фолију ефикасности и интеграција, као да у свијету не постоје високо децентрализоване а ефикасне земље. Жртва те “ефикасности” све вријеме је била Република Српска, која је у доброј мјери развлашћена,  а други дио БиХ ни до данас није прихватио политичку чињеницу која се зове Република Српска. Када се подвуче црта и анализирају ефекти присилне централизације БиХ , коју су силом бонских овлаштења проводили високи представници, не можемо наћи ниједно мјесто које се показало оправданим за такву врсту интервенције. БиХ је добила безброј агенција, дирекција, без икаквог реалног ефекта на живот грађана. Администрација на заједничком нивоу попримила је нестварне обиме и за десет пута већу државу од ове. Примјена Дејтонског споразума могла је бити бесплатна. Промјена Споразума БиХ је коштала милијарде, а што је важније коштала је повјерења, у које су се заклињали и иза кога су се сакривали  они који су то радили.

Данас, двадесетпет година касније, ми као да још стојимо на почетку приче о томе каква БиХ може да опстане, с истим неповјерењем с којим се ушло у преговоре у Дејтону. Може да опстане она БиХ из слова Дејтонског споразума, који је изгледа био и остао најбоља мјера унутрашњих односа овдје. Све што би било ново насиље над правима која Српска баштини из тог Споразума водило би нужно дисолуцији БиХ. Међународни експеримент би требало да заврши, високи представник да се повуче, а будућност БиХ препусти легално изабраним представницима конституитивних народа. Одласком Високог представника из БиХ појачао би се преговарачки капацитет свих,  јер нико више не би могао да рачуна на помоћ са стране. Што дуже буде користила инвалидско помагало, што је у овом случају Високи представник, БиХ има све мању шансу да икада прохода сама.

Потписник

Када год јасно кажемо или дејтонска БиХ или никаква из другог дијела БиХ добијамо  одговор да Република Српска нестаје чим нестане Споразум. При томе политички Бошњаци под очувањем Дејтонског споразума подразумијевају само бонска овлаштења, која ће се користити против непослушних Срба и Републике Српске. Сама идеја о повратку изворном слову Споразума у Сарајеву се чита као атентат на државу, коју нису добили 21. новембра 1995, а коју су им мало по мало давали високи представници кршећи Споразум. У томе је сва суштина нашег разилажења када је у питању примјена онога шта је потписано у Дејтону 1995.

Република Српска остаје посвећена примјени слова Дејтонског споразума, али сигурно неће гинути за спас нечега што очигледно нико не жели да се спаси. И то говоримо без бојазни за наставак правног и политичког живота Српске.  Република Српска је проглашена 9. јануара 1992. године и старија је од Дејтонског споразума. То су уважили и преговарачи тог времена,  који су припремали мировну конференцију у Дејтону, а којој су претходили њујоршки и женевски   принципи, у којима је Република Српска препозната као политичка чињеница. Република Српска је потписница свих анекса Дејтонског споразума и заиста је немогуће објаснити како нешто што је тек настало Споразумом, што упорно понављају Бошњаци, може тај исти споразум да потпише. Зато би било добро да се одагнају све дилеме по питању тога шта је од чега старије и шта из чега извире, и да чистих рачуна отворимо дијалог о будућности, не бјежећи од свих могућности. Можда у једном таквом дијалогу дођемо до закључка да је мјера заједничког живота на овим просторима дефинисана управо Споразумом на који се сви позивају али не у исто вријеме, и не на истим дијеловима. А можда и у ФБиХ схвате да привремена рјешења најдуже трају.

Аутор је српски члан Предсједништва БиХ

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана