Дословна примјена, а не промјена

Рајко Кузмановић

Дејтонски мировни споразум, као међународни уговор парафиран у Дејтону, а потписан у Паризу 1995. године, донио је, након скоро четворогодишњег рата, мир и стабилност, и успоставио одговарајуће државно уређење у БиХ, тој несрећној земљи и напаћеном народу који у њој живи.

Дејтонски споразум дошао је као “дар божји”, у ствари као дар америчке администрације, уз дјелимичну подршку Европске уније и великих сила, и уз пристанак - макар и формално - свих трију сукобљених страна (Срби, Хрвати и Бошњаци). Први пут у својој историји БиХ је постала држава трију конститутивних народа (Срба, Хрвата и Бошњака) и свих осталих народа који на том простору живе. Истина, она је у неким фазама свога развоја била држава, али је увијек била некоме потчињена и вазалска.

У БиХ вођен је типичан грађански рат, са другим примјесама. Био је то рат “свих против свих” (Бошњаци и Хрвати против Срба, Хрвати и Бошњаци између себе, Бошњаци против Бошњака итд.). Тај несрећни сукоб био је примјер опште конфузије, мржње и неслоге међу конститутивним народима, иако је свима јасно да су ти народи упућени једни на друге, да живе и да ће живјети и даље једни са другима или једни поред других. На све три стране погинуло је око 100.000 људи, па је “пружена рука” Дејтонског споразума била спас за све.

На мировној конференцији у Дејтону израђен је и донесен Општи оквирни споразум за мир у БиХ, политичко-правни документ, који је у пракси прихваћен и под називом Дејтонски споразум. Он садржи једанаест анекса, од којих је најзначајнији Анекс 4 - Устав БиХ. Зна се да се овакви споразуми не могу мијењати већ се морају примјењивати, у складу са правним правилом: Пацта сунт серванда. Творци споразума оставили су могућност ревизије (измјена и допуна) само у вези са Анексом 4 - Устав БиХ. Неки бошњачки представници и дио међународне заједнице, незадовољни дејтонским рјешењима, траже измјене Устава - легално или илегално. И ових дана Европска унија “даје задатке” БиХ да, између осталог, изврши промјене Устава. Република Српска нема ништа против промјене Устава, али само у складу са чланом 10 Устава БиХ, којим је прописано доношење одлуке двотрећинском већином, а то значи и уз сагласност Републике Српске. Из тога се јасно види да се Устав може мијењати општом сагласношћу сва три конститутивна народа, а не наметањем од било кога из земље и иностранства, примјеном и лошим тумачењем појма дух закона. Позивајући се на дух закона, сарајевски политички естаблишмент злоупотребљава правни институт духа и слова закона и Устава. Дух закона или Устава не подразумијева стварање нових норми у законима или Уставу, како то неки желе и тумаче, већ је дух закона методолошки пут и начин проналажења најбољег проведбеног рјешења неке уставне или законске норме - слова закона.

Није мало

Дејтонска творевина БиХ, са два ентитета - Републиком Српском и ФБиХ, и владавином три конститутивна народа, траје већ четвртину вијека (двадесет пет година), што није мало и што говори о томе да је Дејтонски споразум добар модел државног уређења, примјерен за БиХ, и да тај модел не треба, барем засад, мијењати, већ га треба примјењивати.

Потребом промјене Устава и реформом у БиХ бавила се и Венецијанска комисија, као орган за право и демократију Европске уније, 2005. и 2012. године. Став Комисије изнесен је 2005. у документу, у којем се констатује да је непотребно, чак и немогуће, одржавање “Дејтона два”. А што се тиче Устава и реформи, Комисија констатује да се мора преуредити кантонално уређење у ФБиХ и да би у неком будућем времену у БиХ требало донијети нови Устав консензусом Бошњака, Срба и Хрвата, али да тај тренутак још није дошао. До тада се постојећи Устав и Дејтонски споразум у цјелини морају примјењивати.

Није било лако доћи до дејтонског рјешења, јер су све стране у сукобу жељеле остварити своју визију државног уређења, међу којима су се истицали модели унитарне и децентрализоване државе. Некако упоредо са почетком рата почело је и трагање за разрјешењем босанскохерцеговачког чвора. Први покушаји проналажења рјешења потекли су из Лондона и Лисабона, када је дипломата Жозе Кутиљеро предложио мировни план за БиХ, који су прихватили представници сва три конститутивна народа. Међутим, само неколико дана касније водећи бошњачки политичар опозвао је свој потпис, након чега је дошло до рата. Да је било политичке културе, воље и мудрости, могао се проблем ријешити већ тада и рат би био окончан. Настављени су напори за рјешење сукоба, па је предложено више планова, као што су Овен-Столтенбергов, Венс-Овенов, план Контакт групе, Женевски, Њујоршки и коначно Дејтонски споразум, који је прихваћен и потписан. Сва предлагана рјешења, укључујући и Дејтонски споразум, заснивала су се на федерално-конфедералном концепту државног уређења БиХ, а не на унитарном моделу. Неки савремени политичари поново и упорно настоје да оживе унитаристички модел државног уређења. То напросто није могуће, јер би се морао рушити Дејтонски споразум. Доста је сукоба и рата у БиХ, треба се окренути мировном рјешењу сваког питања, уз компромис и уважавање објективних интереса сваког народа.

Десет споразума

Коме и зашто је стало до рушења Дејтонског споразума и Устава када се зна да је Дејтонски споразум један од најуспјешнијих међународних споразума у свијету? На врло утицајном америчком сајту у Чикагу пише да Дејтонски споразум спада међу десет најуспјешнијих мировних споразума у савременој историји, поред споразума о миру између Израела и Египта (1979), споразума у Ел Салвадору (1992), споразума у Јужној Африци (1993), споразума у Гватемали (1996), споразума у Такиџистану (1997), споразума у Сјеверној Ирској (1998), те споразума у Новој Гвинеји, Либерији и Непалу.

Споразум у Дејтону писали су угледни правници и политиколози. Могли су они написати формалноправно бољи устав, али су се одлучили да пишу устав који ће бити проводив у БиХ. Знали су они да је устав обични лист папира ако се не примјењује. Зато је дејтонски Устав “жив”, и поред тога што су га међународни представници - посебно високи представници - обилато девастирали. Могу људи и институције бити незадовољни неким уставним рјешењима, али се она не смију рјешавати наметањем (октроисањем) на штету других; морају се свести у уставну процедуру. Чини се да неким одредбама Устава није задовољан ниједан од три конститутивна народа, јер нису добили све што су жељели, али треба признати да нису ни изгубили, јер предвиђеним надлежностима могу заштитити свој идентитет и историјске вриједности.

Зато треба да упутимо снажну поруку домаћим и међународним факторима да се окану тражења неких нереалних и неправедних рјешења и да се врате изворном Дејтону, а то значи да се строго придржавају Устава БиХ и ентитетских устава. Свака територијална јединица треба да се држи својих надлежности, а правосуђе да ради по праву и правди, једнако за све. И на концу, треба да се елиминише страни фактор. Увјерен сам да ће нам тада свима бити боље.

Рајко Кузмановић, предсједник Академије наука и умјетности Републике Српске

 

(Поводом 25. годишњице потписивања Дејтонског споразума, “Глас Српске” објављује ауторске текстове истакнутих интелектуалаца из Српске и региона у којима они износе ставове о тренутном положају Српске и БиХ и предвиђају догађаје у наредном периоду)

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана