Фудбалски клуб БСК слави 75 година постојања

Глас Српске 22.10.2007 00:00

БСК је велика бањолучка прича, не само спортска и не само фудбалска, и као таква треба да траје...

НЕПИСAНО је правило да одбрамбени играчи ријетко постижу голове, али кад затресу мрежу онда су то ријетко виђени погоци. Све ово јуче је потврдио бек БСК-а Родољуб Петковић: истицао је 36. минут када је мали БСК-ов бек Желимир Тојагић жестоко шутирао а фудбалер Слободе (БН) Драган Вујановић са гол-линије избацио лопту у поље. Она је доскочила до Родољуба Петковића, "БСК-ове" радилице, услиједио је нови шут, али Вујановић је опет успјешно реаговао. На његову несрећу, лопта се поново одбила до Петковића који је овај пут непогрешив: упућена "бомба" са двадесет метара, кроз шуму ногу, нашла је пут до мреже. Било је то 1:0 за БСК, што је био и крајњи резултат утакмице између Слободе и БСК-а. Све ово одиграло се 9. јуна 1972. године на игралишту Наприједа гдје је БСК "бескућник" играо своје сусрете као домаћин. Генерације "бањолучких плавих": Попић, Чејван, Петковић, браћа Aлихоџић, Вржина, Граховац, Чатлак, Тојагић, Салиховић, Сеферагић, Капиџић, Рошер, Смајић, Шакотић, Сојтарић, Чизмић, Aрбутина... пролазила је између "сцила и харибда", пролазила и опстајала. БСК је увијек у Бањој Луци био омиљен, важио је за градски клуб "прве класе". Онај гол што сам описао, извјештавајући са поменутог меча као млади сарадник "Гласа", био је гол и части, јер сви су били увјерени да ће БСК "пустити" сусрет Новљанима, између осталог и као "освету" Наприједу, градском ривалу, који је с Новљанима водио борбу за улазак у Другу лигу. Међутим, "плави", што је био препознатљив назив за БСК, играли су за свој "чист образ", иако му бодови нису такмичарски ништа значили. Тај дух, иначе, кроз генерације красио је овај клуб. Кад су били на врхунцу помоћи и у сезони 1967/68. постали прваци Крајишке зонске лиге са 44 бода, чак пет више од бихаћког Јединства, БСК никада није играо утакмице "договора". Младићи међу којима су доминантне фигуре биле голман Златан Павичић, Есо Башић, Хикмет Кушмић, Зуде Смаилагић гајила је, уз мајсторство, и спортску фернесу. У свакој ситуацији. БСК је двије године играо и у Другој савезној лиги. Тада је блистао Горан Тодоровац, изразити љевак, можда најталентованији младић за фудбал седамдесетих година у Бањој Луци. Моја веза са БСК-ом, без обзира што сам био члан ривалског Наприједа, изграђена је кроз лични однос са голманима Златаном Павичићем и Миралемом Хасанбеговићем. Павичић је био старији, грађен беспријекорно, добар голман, памтим његове одбране у Градишци против Козаре када би му се дивио и сам Владимир Беара. Озбиљан, коректан у свакој прилици, подржавао је нас млађе голмане који смо стизали, храбрио и мене и Клињу (Младена Чурића), и Чапу (помињани Хасанбеговић) и Ђулу (Фуада Ђулића), у то вријеме били смо најперспективнији голмани у граду. До краја каријере Павчић је био у БСК-у, дуго времена и капитен, никад ми није било јасно да га Борац није ангажовао, поготово у вријеме када је кубурио с голманима, смјењивали су се Комић и Комадина, а Павчић био бољи од њих обојице заједно. Хасанеговић је, као осамнаестогодишњак, захваљујући одличној одбрани на Кримеји против Оријента, послије и прешао у тај клуб, који је, уз Борац и Ријеку, био најјачи друголигаш. Касније је отишао у "мали" Нехај из Сења и ту завршио каријеру. Генерација која је пристигла након те "златне" БСК-ове друголигашке екипе, предводили су браћа Aлихоџић, Дрљачић, Крагуљ, Вукша, Сојтарић, Граховац... уз старије Палачића, Црномарковића, Aрбутину, Халилића... годинама су важили за "фудбалске романтичаре". Иако су радили у тешким условима, били су цијењена и уважавана екипа. Имали су срећу да је на челу клуба тада био Милорад - Мишо Кантар који је, као директор "Сточара", много учинио за БСК. Није било екипе којој нису клецале ноге кад је морала на мегдан БСК-у. Играли су за око лијепо, сви фудбалски зналци, а неимаштина која је тада притискала клуб, само је још више јачала њихову приврженост плавом дресу. Бадава што су многи клубови нудили новац тим фудбалерима, годинама се нису разилазили. И увијек су били у врху Крајишке зонске лиге, иако већину мечева као домаћин нису знали гдје ће играти до сам сат прије утакмице. Некад у Новоселији, некад на Мејдану, потом Предграђу или Горњем шехеру. Та потуцања од "немила до недрага" трајала су све до 8. августа 1982. године. Тог дана отворен је стадион на "Чаирама". Гост БСК-у био је бањолучки Борац. Прво полувријеме Борац је водио 5:1, у другом полувремену Бања Луку је захватило невријеме, праћено кишом и вјетром, па је утакмица прекинута. БСК је остао вјеран својим "Чаирама". Касније ће овај клуб постићи још један велики успјех, пласираће се у Трећу лигу, гдје је играо са Загребом, Оријентом, Копром, Марибором... и сплетом несрећних околности испао у посљедњем колу. Кроз седамдесет и пет година живота и рада (БСК је своју прву утакмицу одиграо 1932. године), у клубу су радили бројни ентузијасти. У књизи Лимуна Папића "20 година ФК БСК" најчешће се помињу Мехмед Билал, Хајро Бурзић, Aдем Чејван (чувени глумац, који је био велики навијач БСК-а), Aдем Диздаревић Бено, Сафет Ђонлић, Душко Ољача, Драган Жижић, Милорад Мишо Кантар, Дедо Пашалић, Бесим Парић... вријеме које је у БСК-у исписано "златним словима", је оно 1955. када су јуниори БСК-а, били други у Југославији, када су се "плави" момци надметали са чувеном Црвеном звездом, чији дрес касније, у београдском Партизану, носи Велимир Сомболац који ће постати репрезентативац и освајач златне олимпијске медаље, коју нажалост, из истих разлога као рукометаш Селеш, никада није добио, јер је изостао са финалног меча. (Неправда је, ипак исправљена!) БСК је велика бањолучка прича, не само спортска и не само фудбалска, и као таква треба да траје... ("Из књиге Томе Марића "кад је лопта имала душу") ФЕЉТОН О БСК-у Ускоро на страницама "Гласа Српске" објавићемо фељтон о малој-великој историји БСК-а која траје 75 година. Поводом великог јубилеја и клуб ће одржати низ манифестација.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.