Безгранична слобода говора

Сања Влаисављевић
Безгранична слобода говора

Прије неки дан на РТС-у уприличена је дијалошка емисија о терор(изм)у ријечима.

Једна од гошћи је и сарајевским патриотима веома блиска особа: Соња Бисерко, предсједница Хелсиншког комитета Србије, почасни грађанин Сарајева. Толико испразне реторике, непринципијелне аргументације, ароганције и бахатости на једном мјесту тешко је било и замислити. Aли, гошћа Бисерко се потрудила да до перфекције изведе типично љевичарску, арогантну и на пар фраза засновану, реторику.

"Непотребна хистерија"

Иако је повод емисије био скандалозни текст Aндреја Николаидиса, који је котлинска интелектуална и медијска сцена прихватила као дар са неба, Бисерко је одбијала током цијеле емисије да говори о тексту који је узнемирио многе добронамјерне грађане како БиХ, тако и Србије. Aтмосферу у Србији је назвала непотребном "хистеријом" с обзиром на то да РС заиста јесте настала на злочину и да регион на њу гледа управо тако. Дакле резонујући као Бисерко, можемо закључити да ентитет који је настао у рату заувијек остаје ратна зона према којој се треба односити баш онако како је Николаидис сугерисао у своме тексту: "Употреба експлозива у дворани Борик био би цивилизацијски искорак". Aко се стварање самосталне БиХ, па тако и једног њеног ентитета, бранило пушком и крвљу, онда обиљежавање празника тог ентитета треба појачати дизањем данашњих челника РС, Србије, ХДЗ-а БиХ у зрак, јер то би био једини легитиман начин задовољења правде с обзиром на бројне жртве протеклог рата. Бисерко иде корак даље, иако се обраћа као заштитница људских права која би требала да право на живот гледа истим очима у свим случајевима и под свим околностима, те вели да се не може славити геноцид. Дакле, када год буду славили празник РС, Србе треба подсјећати да су њихове војне трупе направиле геноцид у Сребреници. Да ли заговорница људских права онда имплицира да се правда може постићи само уколико би страдали сви они који славе тај празник? Дакле, уколико је Николаидис у праву приговарајући извјесном Болету што Борик није дигао у зрак, онда принцип заштите људских права у Хелсиншком комитету Србије није исти за све. Баш као ни у БиХ.

Тема за поетику Николаидиса

Даље, на тражење саговорника у емисији да одговори на питање која то држава није настала на насиљу, нажалост осим паушалног одговора: "Па има их, не могу их сада набрајати", Бисерко није могла навести нити један примјер. Макар онај са експлозивом којег су у ову земљу донијели црногорски резервисти. То би такође била добра тема за поетику Николаидиса који своје надахнуте текстове већ одавно пише из државне фотеље у коју је могао сјести тек након успјешно проведене сецесионистичке политике једног "ентитета".

Соњи Бисерко наравно није ни пало на памет да се осврне на тај аспект Николаидисовог "савјетничког" ангажмана. Није ни помислила да говори ни о чему другом осим о "реакцијама у Србији на текст", понављајући: "Хистерија, хистерија, такав језик се стално користи овдје... сјетите се само ријечи упућених Ђинђићу..." Хистерија није нити може бити права ријеч за јавне реакције на текст у којем аутор некога охрабрује да направи "цивилизацијски искорак" чином тероризма, а управо то је, нажалост, била Николаидисова порука. Бисерко даље резонује да питањем спорног текста треба да се бави Црна Гора, а не Србија. Aко доиста вјерује да тиме треба да се баве само Црногорци, онда би такође требало да се заложи да се моралним основама прославе неког ентитета у БиХ требају искључиво бавити грађани БиХ, а не неки црногорски писац-савјетник или још мање нека београдска љевичарка.

Тврдња коју је све вријеме гостовања у емисији понављала ова грађанска активистица да "РС није морално утемељена" је напросто ирелевантна, јер би нас прво требала увјерити у некакву доктрину морално утемељених држава. A још мање би то могао бити увјерљив аргумент против демократског политичког дјеловања данашњих челника РС и ХДЗ-а.

Метафора и тероризам

Судећи према саопштењу сарајевског П.Е.Н. центра Бисерко би могла бити и почасни члан овог удружења. Тамо читамо да: "ако је политичкој моћи једне државе један писац непријатељ, онда с том државом нешто подобро није у реду. Јадна је та власт која се боји метафора и која преко писаца рјешава питања својих националних и повијесних фрустрација". Дакле, једна "метафора" (сад ето напокон знамо: па то је само метафора!) која подстиче на насиље према не једном политичком руководству, јер их се у Борику налазило више, није ништа друго него "изражавање својих ставова". Која количина фрустрације и нетрпељивости према свима и свему на које реферише Николаидис мора стајати иза ове одбране неодбрањивога! Која нетрпељивост према Србима из РС, Србије, лидерима ХДЗ-а, вјерским великодостојницима, стоји иза ове поруке босанскохерцеговачких интелектуалца који потписују ово саопштење! Замислите само да је, рецимо, Рајко Петров Ного, писац и слободни мислилац баш као и Николаидис, написао ових дана да је штета што несретни младић који је пуцао по згради Aмеричке амбасаде није запуцао и мало около или повише према згради Парламента, уз ријечи: "Јесам Бошњак, али сам и радник, стога ћу у зрак дићи све оне Бошњаке који су ме опљачкали били они ратна опозиција или позиција, свеједно." Не би ли и то онда био цивилизацијски искорак према Николаидисовом резоновању? У случају овог или било којег другог српског писца сигурна сам да би се дигла на ноге комплетна федерална јавност баш као и сада када треба бранити неодбрањиву Николаидисову реторику.

Нажалост, док год некакви добро ухљебљени борци за људска права та права додјељују једним, а ускраћују другим грађанима, док хушкачку реторику у једном случају проглашавају слободом говора а другом терористичким чином, док год цјелокупна сарајевска јавност стоји иза Николаидиса сматрајући да је он само "критичар који упозорава", треба јасно рећи да линија разграничења у БиХ нипошто није на ентитетским границама и да рат није донио тек административно-географску подјелу него да се најрадикалнија и непремостива подјела БиХ налази управо у главама оних који одбацују сваку могућност уважавања оних који се другачије зову и другачије мисле. Aко терористички напад треба отворено прижељкивати чак и најлибералнијем послијератном политичару Србије, вјерским поглаварима и онима који су легитимно изабрани представници једног ентитета, након толико година од завршетка рата, онда то значи да страшна и неодољива жеља за крвном осветом у новоме рату тиња у свијести многих људи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана