Због погрешне дијагнозе дјечака из Витеза шест година водили као ментално заосталог

Током прве године школовања није показао очекиване резултате, односно према процјени разредног наставника каснио је с усвајањем школског градива, посебно с овладавањем почетне технике читања и писања, што је довело до тога да касни и с усвајањем осталих наставних садржаја.

Такође је, и опет према процјени разредног наставника, показао тешкоће у прилагођавању приликом боравка у разреду с осталом дјецом (одбијао разговор, устајао током часа, завлачио се под клупу - односно показао одређена одступања на плану социјалних компетенција).

“С аспекта струке (психологија, педагогија, неуропедијатрија, неуропсихологија развојне доби, логопедија) ови облици понашања указују да постоји могућност присуства одређене специфичне потешкоће код дјетета, међутим никада се исхитрено темељем само овако субјективних показатеља не смије по аутоматизму сумњати на интелектуални дефицит као примарни узрок појаве поменутих потешкоћа и нежељених облика понашања”, рекла је за Радиосарајево.ба логопед-дефектолог Мервана Мујић.

У другом разреду основна школа коју дјечак похађа упућује Центру за социјални рад захтјев да се дјечак упути на категоризацију надлежној Стручној комисији за оцјењивање способности и разврставање дјеце и омладине ометене у тјелесном и психичком развоју ради утврђивања његових психофизичких способности.

“Родитељи су имајући пуно повјерење у систем кренули у потребну процедуру која је требала подразумијевати детаљну процјену дјетета са свих аспеката струке, а која је конкретно изостала”, рекла је Мухић за радиосарајево наводећи како је након тога услиједила по дијете кобна погрешка.

Комисија за категоризацију која је састављена од педијатра, неуропсихијатра, дефектолога, психолога и социјалног радника, је у својој оцјени утврдила да дјечак спада у категорију лица лаке менталне ретардације , те препоручила наставак школовања по прилагођеном плану и програму уз појачан педагошко - психолошки надзор.

“Средњебосански кантон нема просвјетно-педагошки завод, и не постоји званични прилагођени план и програм. Дакле када дијете похађа наставу по том принципу, план и програм прилагођавају учитељи, или наставници који нити морају нити имају знање и компетенције да то ураде”, прокоментирисала је Мухић.

Мухић нам је открила када су родитељи примијетили да је дијагноза коју има Д. вјероватно погрешна, те да је учињена грешка и неправда, открила је како су реаговали  како су утврдили погрешну дијагнозу...

“Вођена непогрешивим родитељским инстинктом мајка је у моменту од постављања дијагнозе, пратећи дјечији развој, почела сумњати у исправност процјене, односно постављене дијагнозе. Наиме, дјечак је у оквиру породице функционисао по потпуно типичном принципу развоја. Осим изражене одбојности према учењу читања и писања, те врло тешког напредовању на овом плану, дијете није показивало остале особине које се очекују када се говори о дефициту интелектуалног функционисања”, открила је Мујић наводећи како основна карактеристика дјеце са смањеним интелектуалним способностима је да овисно о степену потешкоће успорено тече и њихов когнитивни (спознајни) развој.

“У случају конкретног дјечака мајка је управо примјетила да се све потешкоће њеног дјетета своде на говорнојезичке компетенције (читање, писање, те оскуднији ријечник, повремено аграматичан говор). Енглески језик је савладао, рад на рачунару такођер и постепено почео да гради свој свијет. Осјећао се друкчијим од осталих, те полако почео развијати примјетан осјећај несигурности у вањском окружењу. На њено инсистирање да оду на још неке процјене дијете је одговарало 'Џаба ћете ме водити, мени једноставно нема помоћи'“, испричала нам је Мујић додајући како је овакво понашање било у потпуности очекивано с обзиром на то да се ради о дјетету које је неправедно стигматизирано у доби од седам година, те до своје тринаесте године обитавало у социјалној средини, одлазило у школу, кретало се међу вршњацима потпуно свјесно неправде која му је нанесена, али и беспомоћно да било шта по том питању промијени.

Како је Мујић имала прилику упознати дјечака и радити с њим, тражили смо да нам појасни како је текао њен рад с њим, шта је примијетила код њега...

 Дијете је при првом сусрету са мном одбијало сарадњу, односно понашало се као потпуно пасиван судионик догађања. Сједило је снуждено, с постуром (положајем) тијела у којем је било изузетно погрбљено, оборене главе, погледа усмјереног према поду, избјегавајући контакт очима. Због изражене нервозе чупало је косу с предњег дијела главе, испричала је Мујић за Радиосарајево.ба додајући како је дијалог који је покушавала започети с њим завршавао се његовим кратким одговорима, без воље да учествује.

“Из третмана у третман и мени као терапеуту било је неописиво тешко гледати дијете за које је било јасно да пати. Понекад су се покушаји да разговара са мном завршавали тако што би почињало да плаче, што ме доводило пред зид. Први помак смо направили када сам му рекла да заборави на читање и писање, упалила рачунар и рекла да нађе нешто о чему ћемо причати. Постепено смо улазили у дијалог из којег сам врло брзо закључила да има прилично широк фонд општег знања за дијете са дијагнозом ментална ретардација”, испричала је Мујић наводећи како се у међувремену увјерила да му је знање енглеског језика боље него њено.

“Највећи проблем је представљала изражена несигурност чим би га суочила с питањем на које евентуално нема правилан одговор. Тада би наступило поновно повлачење и туга. Логичке задатке је, након што смо прошли процес десензибилизације, радио све радије. Након што сам се увјерила да показује све симптоме дислексије препоручила сам родитељима поновну детаљну обраду овог пута клиничког психолога, али по мојој препоруци, а препоручила сам колегицу за чије сам се експертизе раније увјерила колико су детаљне, објективне и исцрпне јер је кључна била процјена стања интелектуалног функционисања дјетета”, појаснила је Мујић.

Мујић је појаснила како је за сваког практичара терапеутска јединица породица.

“То значи да не утјечемо само на опоравак дјетета, него истовремено правимо од родитеља партнере у том процесу, едуцирамо их како да приступе потешкоћи с којом се суочавају и дијете и они. Без таквог приступа упитан је успјех сваког третмана. На овај начин сарађујем и са родитељима из овог случаја уз максимално узајамно повјерење”, рекла је за наш портал.радиосарајево.ба.

“Након опсервације, и поново урађене детаљне процјене клинички психолог који је утврдио да дјечак нема потешкоће на нивоу интелектуалног функционисања, што конкретно, када употријебимо пежоративни и стигматизирајући термин који се Босни и Херцеговини на жалост и даље користи, значи да није ментално ретардирана особа. То исто је потврдио и ординирајући неуропедијатар. Коначну дијагнозу дислексије је потврдила проф. др. сц. Мирела Дурановић са Едукацијско рехабилитацијског факултета у Тузли”, открила нам је Мујић.

“Сазнати да вам је дијете било жртва бруталне површности струке и система који ту исту струку штити од одговорности је шокантно и болно буђење за родитеља. Прво са чиме се носе је осјећај кривице јер су се на тај систем ослонили, потом слиједи преиспитивање родитеља гдје су погријешили. И је ли могло другачије?

Школа, коју дјечак похађа, односно стручно особље, је нову дијагнозу узело с резервом док не дође коначно ново мишљење комисије након обављене рекатегоризације.

Налаз са дијагнозом дислексија професорице Дурановић, и упутама које се односе на приступ у раду са дјететом, приложен је у дневник , и овисно о освијештености користе га или не користе наставници укључени у образовни процес овог дјетета”, рекла је Мујић за Радиосарајево.ба.

Међутим, агонија породице се и даље наставља.

Наиме, стручна комисија за оцјењивање способности и разврставање дјеце и омладине ометене у тјелесном и психичком развоју је, према информацијама које је дала мајка, засједала 17. јуна ове године и тада је дјечак имао поновну “процјену”, сада уз приложену нову документацију.

“Један од прегледа пред наведеном комисијом је изгледао дословце овако. С једне стране сједи 'стручњак' , с друге стране дијете исцрпљено од чекања као оптуженик, а мајку се у присуству пита дословно сљедеће: 'Мајко, јесте ли Ви сигурни да Ваше дијете нема интелектуалне потешкоће – јер, ево видите, није знао таблицу множења'?”, испричала је Мујић.

Један од сигнификатора дислексије је, како нам је појаснила, управо немогућност да се савлада таблица множења.

“Ово кажем као логопед, али и као дислексичар који је у дјетињству пролазио безброј потешкоћа због неразумијевања околине. Но, прије 36 година, у вријеме када сам ја била дислексично дијете, о томе се ништа није знало. Поражавајуће је, међутим, да данас, у времену напредне дијагностике, у комисијама и на кључним мјестима за детекцију раних развојних поремећаја и даље сједе људи који о томе немају појма или неће да имају јер их систем штити од одговорности”, прокоментарисала је Мујић.

“Дјечак који је предмет ове приче је у раном дјетинству прије развоја дислексије по природи потешкоће морао показати знаке развојне дисфазије, те одређена одступања при упису у школу. Међутим, то у Средњебосанском кантону прође углавном незапажено, или се овим појавама системски приступа врло неозбиљно”, прокоментирисала је Мујић наводећи како до данас још увијек није стигао никакав одговор од стране комисије, те је према томе дјечак за систем још увијек у категорији лица лаке менталне ретардације.

У зависности од одговора Комисије дјечаку треба да се званично укине дијагноза Лака ментална ретардација, те у документацију унесе дијагноза Дислексија.

“То у коначници значи да ће се и званично скинути стигма са дјетета, те да ће у школи коју похађа наћи начин да исправе неправду која му је учињена . Уколико изостане праведан епилог, онда постоје и други законски механизми који се у овом случају могу конкретно активирати у сврху заштите и остварења његових права”, прокоментарисала је.

Како је казала, најтежи период за ово дијете и његову породицу је завршен.

“Оно што је представљало највећи проблем је био изостанак одговарајућег третмана због погрешне дијагнозе, што је у коначници и довело до најозбиљнијих компликација везаних за напредовање дјетета у образовном смислу.  Од момента укључења дјетета у одговарајући логопедски третман свакако су остварени помаци. Све ово што је дјечак прошао не може да не остави трага на његову личност. Међутим, о претрпљеној трауми не бит детаљизирала јер су за то подручје компетентни суговорници психолози, односно психотерапеути”, рекла је Мујић додајући како се од дислексије не оздрави, са њом се живи, али се адекватним радом постигну на крају и читалачке компетенције и остале способности које су код особа са дислексијом компромитоване.

“Конкретни дјечак показује многе склоности због којих, након што одабере одговарајуће занимање, нема потребе за страх од неуспјеха”, додала је.

Мујић је открила и како има још оваквих случајева у пракси - у Средњобосанском кантону.

“Дјечак из ове приче, на велику жалост, није једини случај у којем као жртве неуређеног система страдају дјеца која по природи потешкоће припадају вулнерабилној популацији. Споменут ћу само један, случај дјевојчице А. Г., у доби од 12 година, настањеној у Бусовачи, која има дијагнозу епилепсија. По мишљење логопеда долази по препоруци психолога, ради комплетне логопедске обраде. Дјевојчица долази у пратњи родитеља, од којих сазнајем да школа врши притисак на родитеље да пристану на категоризацију дјевојчице. Како би тај притисак уродио плодом, поједини наставници дјевојчици снижавају оцјене како би постигла лошији успјех у школи”, открила је Мујић наводећи како је дјевојчица у разговору са њом показала висок степен анксиозности и јасне знаке да у школи доживљава мјере репресије од стране појединих наставника.

“Све ово се негативно одражава на њено здравствено стање, доводећи је при том у опасност да због константног стреса поново доживи епилептички напад. Након обраде напишем препоруке за наставнике”, рекла је наводећи како о епилогу ове приче нема више информација.

“На концу,у овом моменту на континуираном логопедском третману, који укључује савјетодавни и супортивни рад са родитељима, имам седмеро дјеце у доби 3,5-5 година, која су такођер због недостатака у систему, те бахатости и немара водећих људи, осјетила дискриминацију у разним предшколским одгојно образовним установама, или закаснила с раним укључењем у логопедско-дефектолошки третман, мада су се родитељи на вријеме јављали надлежним установама типа диспанзера и центара за ментално здравље”, рекла је додајући и како сматра да је коначно вријеме прекинути шутњу и назвати ствари правим именом.

“Јер, одговорност је на нама људима из струке, у чијим рукама леже судбине пута и начина на који ће се развој дјеце са детектованим потешкоћама одвијати. Сасвим је довољан баласт и за дијете и за родитеље суочити се са развојним проблемима, не треба им на то товарити још и систем који их чини кажњеницима”, рекла је логопед-дефектолог Мервана Мујић за Радиосарајево.ба.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.