Више од 23.700 бораца уградило своје животе у темеље Републике Српске: Чувајмо слободу коју су нам даровали

Били су то нечији синови, очеви и браћа... Нечији стричеви, ујаци, пријатељи и никад прежаљени вољени. Њих укупно 23.755 је страдало и остаће заувијек упамћени као хероји који су нам у насљеђе оставили Републику Српску, док их се уздигнуте главе сјећамо, као и свих битака у којима су бранили и одбранили нашу будућност.

Хероји који вјечно живе

Један од тих хероја био је и Миливоје Бабић из Челинца који је живот изгубио 1993. негдје на Путниковом брду код Добоја, нешто мање од мјесец прије свог 22. рођендана. Маћи, како су га звали пријатељи и родбина, плијенио је дјечачком искреношћу и неспутаном оданошћу према саборцима из Првог батаљона Војне полиције Првог крајишког корпуса, којима се придружио одмах након одслужења војног рока у Свилајнцу. Одликован је медаљом Милана Тепића, а његови некадашњи саборци и данас га се сјећају. Спомињу га често. Један од двојице Македонаца, добровољац, који је преживио рат и сада живи у Бањалуци, чува и данас његову личну карту као успомену док се са сјетним осмијехом присјећа како је Маћи био заљубљен у једну Сандру.

- Маћи је један од тих младих момака који нису имали прилику тим неким својим Сандрама рећи колико су им значиле. Са којима су можда планирали заједничку будућност. Био је најпозитивнији момак. Мотивација свима. Није имао страха или га је “тјерао”, што би се рекло, шегом. Енергичан, а у исто вријеме и рационалан, знао би често узвикнути: “Идемо у акцију, будимо успјешни и сви се вратимо живи” - прича његов некадашњи саборац.

И Сретен Мијовић у монографији “Бирани да буду најбољи” описао је Бабића док су пратили у комбију једног рањеника у Београд на операцију тек пробијеним коридором.

“Гледам Маћог, протурио главу кроз прозор, широм отворених уста лови вјетар. Испред носа му лепрша малена српска тробојка везана за ретровизор. Ако овај човјек погине, помислио сам тада, памтићу га по овом призору,” записао је Мијовић.

Некадашњи саборци се надају да је Маћи “негдје горе” заједно са Гораном Николићем, Божидаром Топићем и другим див јунацима уловио онај вјетар задјенут српском тробојком, за коју ниједан од њих није жалио прерано отићи са овог свијета.

Тргови и улице див јунака

Див јунак био је и мајор Зоран Карлица, некадашњи командир извиђачко-диверзантске чете 43. приједорске моторизовано техничке бригаде. Рањен је 30. маја 1992. у одбрани Приједора. По рањавању пребачен је за Бањалуку, а затим у Београд, гдје је и подлегао 6. јуна 1992. Постхумно је одликован Карађорђевом звијездом трећег реда.

У зору 30. маја 1992. године, када је отпочео план заузимања Приједора, велика група “зелених беретки” пребацила се преко ријеке Сане у град и подијелила на двије групе. Прва група је остала да контролише комуникацију, а друга је кренула у заузимање радио-станице “Козарски вјесник” како би дезинформацијама довели народ и војску у панику. Падом радио-станице вјероватно би пале и двије највеће зграде у Приједору, које би послужиле и као одличан снајперски положај. Напад је заустављен у Партизанској улици, гдје су припадници 43. приједорске моторизоване бригаде, коју је водио Карлица, потпуно уништили муслиманске екстремисте и спријечили покушај освајања радио-станице.

У знак захвалности за допринос у стварању Републике Српске и одбрани Приједора главни трг у том граду назван је Трг мајора Зорана Карлице, док је тамошња Борачка организација једном од признања дала име Плакета са ликом мајора Зорана Карлице.

И једна бањалучка улица, све од улице Симе Пандуревића до врха Шибова, носи име по великом јунаку - Францу Шуберту. Некадашњи потпоручник Војске РС, родом из Црне Горе, а поријеклом Аустријанац, дао је немјерљив допринос у борбама и своје војнике није остављао чак ни рањен, већ им је на штакама помагао. Остао је на вјечној стражи у селу Видовице код Орашја приликом артиљеријског напада хрватске војске 1992. године. Међутим, и дуго након смрти међу војницима су препричавани његови подвизи. Био је легенда свих ратишта на која је крочио.

Имали више рана него година

Не заборављају се ни херојски подвизи које је имао Бошко Перић Пеша, рођен 1971. у селу Ражљеву под обронцима Мајевице, између Брчког и Бијељине. Када је рат избио, одлучио је да се врати из Словеније у родно мјесто, гдје је одмах стављен на располагање резервном саставу тадашње ЈНА. Прво ватрено крштење било му је 1992. године у ослобађању Шамца. У оквиру резервног састава, тада још ЈНА, пред сам почетак рата у Брчком формирана је елитна јединица “Црвених беретки”. У тој јединици се налазио и Бошко, гдје се већ у првим акцијама истицао храброшћу. Након два рањавања, у августу 1992. године оснива интервентни вод који тада броји 19 војника и остварује значајне подвиге у пробијању “коридора живота”. У мају 1993. одлуком Прве посавске бригаде ујединили су се сви интервентни водови у једну елитну диверзантску јединицу. Нико се није двоумио у избору команданта за ту јединицу, као ни о имену које ће носити. Ријеч “Пеша” већ је постала симбол једног поимања рата, части и поштења који су красили младића који је до краја свог живота на тијелу имао више рана него што је проживио година. Он је 14. новембра 1994, иако шест пута рањаван, одлучио да крене у своју посљедњу акцију како би спасао 70 опкољених српских војника на брду Лисача на Мајевици. До данас нису познати сви детаљи његове смрти, али званична верзија каже да је погинуо од гелера непријатељске војске.

Неустрашив је био и Жељко Ковачевић звани Соко, рођен 5. септембра 1967. у Добоју. Узорни спортиста који је прије почетка рата тренирао карате и низао успјехе на такмичењима. Отишао је у рат добровољно, као припадник Одјељења Војне полиције при одреду Преслица, касније Прве озренске бригаде, јединице у народу познате као “Предини вукови”. Иста та јединица у пуном саставу по наредби се ангажује као 13. чета ЦЈБ Добој МУП-а РС, тако да је Соко стварао Републику Српску и као војник и као полицајац. Јунаштво је показао учествујући у акцији “Коридор”, ослобађању Смолуће и у одбрани Добоја на Петровдан 1992. Тешко је рањен на маглајском ратишту, а живот изгубио 30. јуна 1993. код Завидовића, гдје је његово тијело масакрирано. Изболи су га ножевима и одсјекли му главу. И мртвог су га се плашили. Иза себе је оставио супругу Сандру, сина Бранислава и кћерку Јелену која га, нажалост, никад није ни упознала.

Живот за Републику Српску дао је и командант Бошко Нешковић Црвени из Братунца. Рођен као осми по реду од укупно 14 дјеце, завршио је основну школу у Братунцу и зидарски занат, да би се потом отиснуо у Нови Сад, гдје се бавио грађевинарством. Почетком рата вратио се у родно мјесто и придружио Братуначкој бригади, гдје је након обуке формирао своју интервентну јединицу - “Црвене беретке”, са којом је под командом бригаде био активан на ратиштима од Подриња и Бирча, преко Семберије и Мајевице, па све до сарајевско-романијског и крајишког ратишта. Више пута одликован, погинуо је на бихаћком ратишту 18. новембра 1994. од непријатељског снајпера док је покушавао да врати пушку рањеног саборца.

И херцеговачка регија има своје јунаке које заувијек памти, а међу њима су браћа Кузман. Два хероја, два брата, Соно и Срђан, погинули су истог дана, 2. јула 1992, на првој линији бранећи Републику Српску. У Подвележју, гдје је у току борбених дејстава са три “зоље” погођен њихов тенк.  

У редовима Војске Републике Српске били су многи као Пеша, Соко, Црвени, Шуберт, Маћи и Кузмани. Слава им свима и вјечно хвала!

Симбол страдања

Божана Делић из околине Горажда симбол је страдања српског народа. Преживјела је Други свјетски рат и дочекала да јој комшије муслимани у Одбрамбено-отаџбинском рату убију четири сина, кћерку, три унука и три зета. Годинама након рата тражила је гдје су кости њених најмилијих, али није успјела да сазна. Умрла је 8. јуна 2005. године не дочекавши ни правду, ни истину. Спомен-обиљежје посвећено овој намученој српској мајци откривено је и освештано 2019. на војничком гробљу у Вишеграду.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.