Све учесталији случајеви бруталних убистава, али и самоубистава у БиХ: Који су узроци?

Срна
Све учесталији случајеви бруталних убистава, али и самоубистава у БиХ: Који су узроци?
Све учесталији случајеви бруталних убистава, али и самоубистава у БиХ: Који су узроци?

Босна и Херцеговина је тек једна од малих земаља у свијету у којима се све чешће дешавају убиства и самоубиства, а уз учесталост ових случајева све су чешћа питања шта је оно што нагони човјека да уништи туђи и свој живот.

Да ли је љубомора или нешто друго Неџада Чаушевића из Сарајева прије два дана нетјерало да убије наводно своју дјевојку Санелу Трстен, а потом из туге или грижње савјести почини самоубиство, тешко ће показати истрага. Који је мотив Едвина Авдића за убиство 25-годишње Сумејје Д. на Ступу? Шта је натјерало Суниту Хиндић-Бошњаковић да убије мостарског угоститеља Нину Иванковића? Зашто је билећки пастир из пушке убио мигранта или син усмртио оца у Фочи? Памтимо и случај с почетка године када је Сања Ђонлић у угоститељском објекту у Травнику током свађе Хуси Тахировићу забила нож у прса.

Стотине питања стоји и иза стотина случајева самоубистава којих је у нашој земљи сваке године између 400 и 500, наспрам милион људи који се годишње убију у свијету. Подаци Свјетске здравствене организације (СЗО) кажу да у Европи годишње близу 45.000 људи изврши самоубиство, а више их од 700.000 то покуша. Сваке секунде, кажу из СЗО, у свијету се убије једна особа, а 20 их то покуша. Према ранијим статистичким показатељима, у БиХ годишње на 100.000 становника шест становника изврши самоубиство.

Насиље ескалирало

Из Министарства унутрашњих послова Кантона Сарајево говоре нам да се ове године на подручју КС десило десет убистава од којих су сва расвијетљена те 26 самоубистава за девет мјесеци ове године. У току 2018. у КС је регистровано 38 самоубистава, док су се на подручју цијеле БиХ десила 374 самоубиства.

На помисао да смо као друштво заказали, стручњаци ће рећи како су самоубиства глобални феномен који се дешава и у развијеним земљама, најчешће узрокован личним трагедијама и кризама, док се иза лица убица крију особе које су одраније биле склоне насиљима која нису правовремено уочена. У оба случаја имамо особе којима је потребна помоћ, како жртви тако и починитељу. Да ли им БиХ помаже или одмаже?

Учестала убиства у нашој земљи протеклих мјесеци показују да је насиље ескалирало, посебно насиље у партнерским односима, говори нам психологиња и психотерапеутица Нермина Вехабовић-Рудеж.

“Само ескалирање насиља показује да свакодневни притисци живота,
друштвено-политичка ситуација, велика очекивања која су у нескладу с
могућностима, трауматска искуства, посесивност у партнерском односу или неповјерење једних у друге утјечу на ескалацију насиља”, каже Вехабовић-Рудеж.

У случају самоубистава, додаје психотерапеутица, сигурно сви фактори које истиче могу бити разлог за самоубиство, као и губитак блиских контаката, усамљеност, физички губици, дуга депресивна стања и слично.

“Међутим, у случају када се самоубиство изненада деси, никад не можемо знати о чему се радило уколико особа не остави опроштајно писмо. Ако неко изврши суицид, не значи да је психички болестан”, наглашава Вехабовић-Рудеж те наставља: “Закон мора бити ригорознији у случају убистава, као што се мора радити и на смањивању корумпираности у систему како би се казне адекватно спроводиле. Грађани морају научити пријавити сваки облик насиља, јер то је први корак да насиље не ескалира. Када се деси убиство, то је знак да је већ раније сигурно било насиља у том односу, које је толерисано”.

Оно што може допринијети смањењу броја случајева убистава и самоубистава је рад с особама склоним насиљу и онима који су на прагу лабилности да униште свој живот. Стручњаци истичу да тај рад прије свега почиње из куће и породице.

“Посебно имамо одговорност пружити дјеци и младима могућност да живе у што квалитетнијим породичним околностима у којима уче о породици и значају породице, о значају пријатељстава, о моралним вриједностима. То јачање се ради кроз квалитетне породичне односе, али и кроз вртиће и школе. Требамо гласније и стручније говорити о квалитетним међуљудским односима, о партнерским односима, шта значи љубав у вези, а шта није љубав. Требамо више радити на сензибилизацији, како грађана о насиљу, тако и институција у које се обраћају ти грађани”, поручује Вехабовић-Рудеж.

Није на одмет споменути примјер младића који је починио масовни злочин у школи, о којем у својој књизи “Listening to Killers: Lessons Learned from My Twenty Years al a Psychological Witness in Murder Cases” говори форензички психолог Џемс Гарбарино.

Наиме, младићу су хтјели судити као одраслој особи, али Гарбарино је инсистирао да му се суди као малољетнику. Кроз ову фазу, тврди амерички психолог, младић је прошао кроз драстичну промјену. Након одслужене казне прикључио се војсци, напредовао у служби, оженио се и засновао породицу. Стога Гарбарино тврди да је већина криминалаца поново прилагодљива друштву. Нажалост, подаци говоре да су починитељи тешких кривичних дјела склони рецидиву или враћању криминалним дјелима.

Борба за опстанак фрустрира људе


Колико је стопа самоубистава и убистава инцирана друштвено-економским промјенама, промјенама менталитета, политичке културе, државне интервенције, превентиве и лијечења, говори нам Елвира Чекић, професорица психологије са сарајевског Факултета за криминалистику, криминологију и сигурносне студије.

“Осим индувидуалног психолошког нивоа, рецимо феномен самоубистава можемо посматрати и кроз анализу хисторијских и друштвених процеса. Стопа самоубистава у бх. друштву почетком 21. стољећа условљена је неминовно друштвеним факторима. Неспоран је утјецај незапослености те појава опће дезоријентисаности и несигурности у животима људи. Борба за новац и опстанак фрустрира људе који поразе често рјешавају вјешањем, ватреним оружјем или бацањем с висина. Назапосленост такођер доводи до дезинтеграција с обзиром да на то да утјече губитак друштвених веза. Затим имамо и високу стопу развода те ниску стопу наталитета. Можемо споменути и партиципацију жена у радној снази која је веома ниска те повезана са самоубиствима жена. Већа партиципација жена у друштву значи повећање женских улога. Имамо ту и неминовне друштвене кризе које доносе опћу дезоријентисаност на личном и друштвеном плану те фактор друштвене регулације који доводи до аномичних самоубистава. Врло рањиве суицидалне групе су млади који конзумирају наркотике и алкохол, затим људи несретни и повријеђени у љубави, особе које болују од ПТСП-а, а постоји свакако блиска веза и између самоубистава и менталних болести”, појашњава нам Чекић.

Развој технологије и друштвених мрежа је још један од фактора који утјечу на учесталост убистава и самоубистава, додаје Чекић. Како каже, технологија нас уствари привидно штити од усамљености и осуђености, а требала би нас повезивати.

“Доминантно ослањање на технолошку комуникацију води нашем задовољењу површнијим, необавезујућим и баналнијим односима. Стога односи који се успостављају у виртуалним просторима представљају сурогате комплетних и директних односа. Немамо директних сусрета с људскиим бићима, избјегавамо блиске контакте и склони смо хладном и дистанцираном понашању. Заправо, ми смо људска бића која осјете потребу за уважавањем и прихватањем у сваком смислу. Управо ова социјална искљученост је врста механизма који особу гура у неповољан положај. Све то некако погодује епидемији самоубистава”, наглашава Чекић.


Правовремена интервенција и идентификација особа којима је потребна помоћ први је корак ка смањењу броја самоубистава, али и убистава. Психолог и психотерапеут Армина Черкић говори нам како до суицида неријетко долази и због психијатријских обољења која нису била препозната или третирана у право вријеме. Истраживања показују да је 90 посто особа које су починиле самоубиство имало ментални поремећај или користило разне опојне супстанце.

“Веома важно је потражити подршку за особе за које примијетите да одступају од уобичајених рутина, занемарују посао или пријатеље. Бесплатну подршку можете добити у локалним цетрима за ментално здравље при домовима здравља, у породичним савјетовалиштима и, наравно, сада имамо и доста приватних пракси. Суицид је проблем јавног здравља и свих нас, на нивоу породице, али и локалне заједнице и сви можемо допринијети да се помоћ потражи на вријеме, јер је могућа и доступна”, поручује Черкић.

Израда националне стратегије с фокусом на све проблеме друштва од најраније доби, јачање организација цивилног друштва, посвећивање пажње менталном здрављу или јачање социјализације и образовања сигурно су пут до превенције насиља и друштвених трагедија какве су убиства и самоубиства. Ипак, на крају и психолози признају, све зависи од сваког човјека и његовог избора између живота и смрти.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана