Ратни репортери “Гласа Српске”: Од граховске декларације до Дејтонског споразума

Дарко Момић
Ратни репортери “Гласа Српске”: Од граховске декларације до Дејтонског споразума

Бањалука - Међу бројним новинарским именима која су оставила свој печат у првих 15.000 бројева “Гласа Српске” су и данашњи директор Новинске агенције Републике Српске Срна Радмило Шиповац и садашња новинарка “Еуроблица” Милкица Милојевић. Њих двоје су међу ријетким репортерима који су током Одбрамбено-отаџбинског рата својим репортажама и извјештајима пунили странице нашег листа, а који се и данас баве новинарством.

Милкица и Радмило се за јубиларни број “Гласа” присјећају почетака ратног вихора и најважнијих политичких догађаја чији су били судионици. Милкица се присјећа да је у августу 1991. године прва “ископала” и објавила текст граховске декларације, односно Декларације о уједињењу Републике Српске Крајине и тадашње Аутономне регије Крајина, потом акције “Септембар 93” и бројних других детаља из протеклог Одбрамбено-отаџбинског рата. Најупечатљивији утисци ипак су јој везани за потписивање Дејтонског мировног споразума.

- Када смо тог дана кренули кући, у редакцији су нам рекли: “Немојте се удаљавати од кућа, очекује се потписивање мировног споразума.” Брат ми је дошао у посјету, јер је био на неком одсуству и сједили смо тако, кад се проломила пуцњава. Он се лецнуо и полетио према оружју, а ја сам му рекла да се не брине и да је потписан мировни споразум - каже Милкица.

Утом јој је зазвонио телефон и она је, како каже, знала да је зову из редакције, иако су везе биле лоше и ништа се није чуло.

- Пошто је већ била пала ноћ, брат ме је допратио до редакције у Господској улици. Успут је владала права еуфорија и весеље, грлили су се људи који се први пут у животу виде. Када сам стигла у редакцију, тадашњи шеф деска, а садашњи потпредсједник Владе Српске и министар правде Антон Касиповић, био је у еуфорији. Био је мало и попио, а иначе он није дозвољавао да било ко на послу види да је под дејством алкохола и увијек је имао ону хладну и озбиљну фацу, али тада је био баш еуфоричан и изван себе од радости. Он ми је дао број телефона и рекао да је то број у Дејтону да зовем Момчила Крајишника - каже Милкица.

Слава код Караџића

Оно што је чула од тадашњег предсједника Народне скупштине РС, казује она, потпуно ју је шокирало.

- Прва реченица коју ми је рекао ме је заледила. Смртно озбиљним гласом ми је казао: “Поручите народу да не паничи.” Била сам шокирана, јер је то било у потпуној супротности са еуфоријом и свим оним што сам видјела док сам долазила у редакцију. Када сам се опоравила од тога шока, назвала сам кућни број Радована Караџића на Палама, јавила се његова кћерка и садашња потпредсједница Народне скупштине РС Соња Караџић-Јовичевић, која ми је рекла: “Доктор Караџић не може да се јави, нама је данас крсна слава и пуна нам је кућа гостију” - присјећа се Милкица.

Са посљедњег дана рата враћа се на саме почетке и на у нашој јавности не превише популаризовану “Граховску скупштину”, на којој је усвојена Декларација о уједињењу.

- То је било у августу 1991. године. Сазвана је заједничка скупштина посланика Скупштине Републике Српске Крајине и српских посланика у тадашњој Скупштини Социјалистичке Републике БиХ. Антон ме је као још младу и неискусну репортерку послао да извјештавам са тог догађаја и прво чега се сјећам у вези с тим је да смо у Грахову сјели у један локал и на телевизији сам видјела Момчило Крајишник како сједи у Скупштини СРБиХ у Сарајеву и води сједницу. На питање гдје су посланици СДС-а, он је одговарао да нема појма, иако је савршено добро знао за догађај у Грахову - каже она.

У Дому културе у Грахову, гдје је била та скупштина, наставља она, видјела је гомилу папира и из новинарске радозналости је пришла да види шта је у питању.

- Видјела сам да на једном папиру пише “Декларација о уједињењу”. Зграбила сам једно 20 комада и подијелила новинарима и одмах је почела трка за телефоном ко ће први јавити - каже Милојевићева.

Као један од најзначајнијих догађаја током рата она издваја акцију “Септембар 93”, када су припадници неколико јединица ВРС блокирали Бањалуку тражећи да се престане са шверцом.

- “Глас српски”, како се тада звао, био је медиј који је био најближе том догађају и уредници су врло добро били упућени у све што се дешавало на улицама Бањалуке. Осим посланика из Крајине, који су присуствовали сједници НСРС у Палама, ја сам у тим тренуцима била једина из Бањалуке и Крајине и сви су ме посматрали као државног непријатеља. Када је генерал Младић изашао са сједнице НСРС, замолила сам га да ми да изјаву, а он ми је одговорио: “Унутра је таква атмосфера да шта год бих вам рекао, оптужили би мене и вас.” Мислио је да би били оптужени официри и медији да су све то направили - присјећа се Милкица.

“Септембар 93”

Према њеним ријечима, а с циљем превазилажења ситуације, одлучено је да се формира конвој и да са Пала преко Бијељине иде у Бањалуку.

- Ја сам успјела да будем у том конвоју и када смо стали у Бијељини, сазнала сам да су преговарали са Љубишом Савићем Маузером да он са својом јединицом уђе у Бањалуку и обрачуна се са побуњеницима. Да ли је то одбио Маузер или је Младић или неко други паметан рекао да то не долази у обзир, то не знам, али, на срећу, до тога није дошло. Мислим ипак да је то Младић смирио својом харизмом - открива ратна репортерка “Гласа” детаље из периода када се бранила Република Српска, а која је у најстаријем листу у Српској провела десет година у периоду од 1989. до 1999. године.

Радмило Шиповац у “Гласу” је провео дупло мање времена, али не недостаје анегдота из тог периода којих се радо присјећа, иако су настале у најтежем периоду.

- Са фоторепортером Миленком Шукалом и новинаром Анђелком Анушићем крајем јануара 1993. године сам пратио збивања у задарском залеђу, гдје је била жестока офанзива Хрватске војске на положаје Републике Српске Крајине. Ја млад новинар, хоћу главом кроза зид, без трунке страха, а Шукало и Анушић опрезни, неће даље, зауставили се негдје у позадини. Шта ми преостаје. Гунђам, али шта је, ту је. Мало попричам с позадинцима и направим неку причу. Шукало им командује. Лезите иза овог камена, иза оног жбуна, јуриш... Све фотографише. И за те фотографије добије међународну награду у Београду, а касније и у Русији, као извјештач са прве линије фронта - казује Шиповац.

Повратак отписаних

Он се присјећа и како су новинари из Србије њега и још двојицу колега из “Гласа” прогласили несталим.

- За вријеме прве митровданске офанзиве на Невесиње 1992. године путовали смо Никола Гузијан, Вукан Дубочанин и ја. Путовали смо два дана преко Србије и Црне Горе и у Херцеговину ушли из Никшића. Били смо тамо неколико дана и у повратку навратимо у прес-центар Херцеговачког корпуса. Јавимо се у редакцију, попијемо кафу и наставимо пут. У међувремену, како су чули да смо у прес-центру, назвали су из редакције, мислим да је звао Жељко Копања, да нас чује. Неко му се јавио... Ту су били, нема их, нестали су... Неко је то од новинара из Србије чуо и одмах јавио: - Нестала три новинара “Гласа српског” из Бањалуке. Ми кроз Србију у ауту чујемо да смо нестали. Шта ћемо? Одмах у прву пошту и јавимо се у редакцију и кућама. Повратак отписаних, живи смо и здрави - присјећа се Шиповац, који је “Глас” напустио 1994. године и преселио се на Радио Котор Варош, из којег је већ у децембру 1995. године преузео уредничку позицију у тада покренутим “Независним новинама”.

Продаја тенка

Радмило Шиповац се сјећа како је са шефом Кризног штаба САО Крајине Радославом Брђанином и високим функционером ЦСБ Бањалука Ђуром Булићем путовао у Сански Мост на састанак чланова ратног предсједништва и кризних штабова.

- Велики скуп, састанак на високом нивоу. На улазним вратима војник уписује оне који долазе, пише њихове функције. Ја између Брђанина и Булића. Само нам пружи руку, уђосмо. Сједнем гдје сједе учесници састанка, узмем роковник и биљежим, а они се отворили. Војска шверцује, Фикрету Абдићу продали тенк… Хм, гдје ћу то прећутати. То је посластица за сваког новинара. Чим сам се вратио, трк у редакцију. Напишем то. Нема главног уредника, само дежурна екипа. Знају да је договорено да то пратим, чекају текст и пусте. Нисам тенк стављао ни у наслов, ни у лид, знам да не би прошло. Негдје у средину текста. Битно је да се објави. Знао сам да једино тако може проћи. Сутрадан нема ко не зове уредника. То је удар на војску, на систем... Убрзо након тога десиле су се промјене у импресуму, а ја сам завршио у Которварошкој бригади - каже Шиповац.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана