Подршка илиџанске бригаде др Лазићу: Држи се пријатељу, увјерени смо да ће снага твога духа и челичне воље побједити

Чланови Удружења VIII одреда - Илиџа Специјалне бригаде полиције Републике Српске, људи који су стварали и бранили Српску, људи којима др Лазић спасавао животе, поручују да су увјерени да ће др Лазић и овај пут побједити.

“Наш доктор Миодраг Лазић је, остварујући своју племениту и хуману мисију, оболио и налази се у тешком здравственом стању. Држи се пријатељу, увјерени смо да ће снага твога духа и челичне воље успјети да побједи у овој борби, као што је и у свим предходним које је живот бацио пред тебе. Доктор херој за кога се причало да својим рукама мртве може да оживи, а ми смо једноставно знали ако доспемо у твоје руке да смо сигурно побједили. Молимо се за тебе и за твој брзи и потпуни опоравак”, поручили су из Удружења VIII одреда - Илиџа Специјалне бригаде полиције Републике Српске.

Др Миодраг Лазић рођен је у Земуну 31.5.1955. године, где је и завршио основну школу. Отац, официр, бива премјештен у Ниш. У том граду Лазић завршава гимназију, а затим и студије медицине. Као студент, активно се бави спортом, одбојком и фудбалом.

Специјализацију из хирургије завршава на ВМА у Београду, у својој тридесетој години, и постаје један од најмлађих хирурга. Потом, годину дана ради у Војној болници у Нишу, а онда прелази на Хируршку клинику Клиничког центра, где и данас ради.

У августу 1991. напустио је сигуран и удобан живот љекара хирурга у Нишу и запутио се у тадашњу Републику Српску Крајину. Касније је, подстакнут драматичним искуствима у спасавању живота почео да пише дневник. “Дневник ратног хирурга” потресно је свједочанство о рату без оружја у којем нема предаха.

-Глина. Радим као једини општи хирург у глинској болници, јединој болници у Републици Српској Крајини. Дан и ноћ – операције, прегледи и превијања. Покривам простор од око 200.000 становника. Прва линија фронта са усташким снагама, ријека Купа удаљена само три километра од болнице. За та два мјесеца, април и мај 1992. године, имао сам више од шездесет рањених и четири погинула борца. У мају смо два пута гранатирани. Четвртог маја по Глини су падале гранате од 22 до један час – забиљежио је др Лазић.

А забиљежио је и ово: “Десетак дана радим дан и ноћ. Спавам кад могу, у три – четири ујутру, у подне, у шест по подне, у девет, када имам времена. А никада дуже од сата. Има дана када оперишем без престанка, по цијели дан. Заспим на операцији. Спавам дестак минута…”

Забиљежено је и како је, на сарајевском ратишту, буквално из мртвих вратио рањеног борца Васу Јеремића. Кад је  већ проглашен мртвим, масирао му је срце, поломио ребра масирајући – ништа! Онда је у очајању отворио грудни кош, узео руке и масирао га, голим рукама, док срце није прорадило. Срце на длану – дословно!

Добио је бројна одлковања, између осталог и Крст милосрђа, кумовао је дјеци бораца које је спасао из мртвх, опјеван је у пјесмама својих некадашњих сабораца.

-Доктор Лазић је својим рукама буквално држао моје срце и масирао га – свједочио је, годинама касније Васо Јеремић.

“Незаборавни петак. У салу сам ушао у 20.30 часова и непрекидно радио до 13 часова”

У ратном денвнику др Лазића забиљежено је и какве је битке водио на Видовдан 1993. године у средњој Босни, гдје је лијечио и српске и хрватске борце.

-Незаборавни петак. У салу сам ушао у 20.30 и непрекидно радио до 13 часова. Операција за операцијом, тешке повреде стомака, прострелна рана у стомаку, тешка повреда цријева, велико крварење. Павловић из Кисељака, тешка повреда тијела, изгледа, бомбом. Његов синовац Влатко Павловић такође има тешку повреду стомака. Милутин Станишић, Илијаш, прснути чир, операција. Јуре Мијић, Краљева Сутјеска, тешка повреда лијеве надлактице. Операција за операцијом. Осам операција, једна за другом. Сваки хирург који ово прочита схватиће који је то напор – остаче записано у његовом дневнику. Овај дневник је, како је написао један од рецензената не само драгоцјено искуство из прве руке и из срца рата, него и “снажан протест против безумља рата”.

Рати пут др Лазића почео је 4. августа 1991. године у Книну и потрајаће пуних 1.200 ратних дана. У међувремену, његова кћеркица и синчић су у Нишу одрастали без њега. Знали су да је “тата потребнији другој деци”. Хиљаде људи је спасао, стотине њих му је умрло на рукама.

У Крајини је остајао 13 мјесеци. Слали су му авион, да напусти бојиште, одбио је. Кад су га питали зашто рекао је да се ни утакмица не напушта на полувремену, ни из биоскопа не треба изаћи док филм није готов.

Као хирург је учествовао у пробоју коридора у јуну 1992. године, а потом се као добровољац јавља у ратну болницу “Коран” на Плама у Републици Српској. Један је од оснивача ратне болнице “Жица” у Блажују код Сарајева, такорећ на самој линији фронта. Остао је тамо пуних 40 мјесеци, као једини хирург на подручју тадашњег српског Сарајева. Ту је обавио више од 3.500 операција под пуном анестезијом. Он је подручје напустио тек у фебруару 1996. године, након потписивања Дејтонског мира.

Како је раније свједочио, и данас често долази у Републику Српску, гдје га дочекују као драгог госта. Ипак, како једном рече, не смије да се зауставља у сваком мјесту гдје живе његови некадашњи пацијенти, него се кришом “шуња” од Милића, до Рогатице, Вишеграда, Сокоца… иначе би једно његово путовање потрајало годинама, док се са сваким поздрави и прозбори коју ријеч.

Као једини хирург за трбух и грудни кош ради скоро две године на простору најширег ратишта Републике Српске , пет општина са више од 100.000 становника. Са неколико хирурга, љекара опште праксе и средњег медицинског особља, пример је херојства “људи у бијелом”. Сјећања из рата записује у “Дневник ратног хирурга”. Књигу је објавио након рата.

Поред исцрпљујућег рада и писања Дневника, стиже да напише и 16 стручних радова и учествује на три велика међународна конгреса, на којима његови радови изазивају велику пажњу стручњака. Године 1994. добија звање примаријуса.

О др Лазићу снимљен је документарни филм “Дневник ратног хирурга”, аутора Синише Грабежа у продукцији Телевизије Републике Српске.

За његов рад у Републици Српској, његова светост патријарх Павле га одликује Орденом светог Саве. Носилац је и низа других признања. Фебруара 1996. године одлази из Српског Сарајева, кући, у Ниш.

Како сам каже: “Одлазим са тугом и сјетом. Поносан сам што сам се борио и дијелио добро и зло са херојским народом Српског Сарајева. Тужан сам и сломљен због њихове трагедије...”

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.