Новинари и репортери, хероји медијског неба у Одбрамбено-отаџбинској рату: Како да се плашимо кад их видимо тако голобраде у рововима...

Драгана Орловић
Новинари и репортери, хероји медијског неба у Одбрамбено-отаџбинској рату: Како да се плашимо кад их видимо тако голобраде у рововима...

Корачали су раме уз раме са војницима, не марећи много за кишу метака и гранате које су падале, док су свакодневно одлазили на прве линије и у блатњаве ровове, све зарад доброг снимка и тачне информације. Било је то изузетно тешко вријеме, када је смрт вребала иза сваког ћошка, али, нису се плашили.

Осјећај одговорности и необјашњиви адреналин на терену потиснули би сваки страх негдје дубоко. Рат је, кажу, из људи извлачио оно најбоље или оно најгоре.

Причају ово, готово углас, новинари, ратни репортери, свједоци стварања и одбране Републике Српске који су од 1992. до 1995. домаћој и свјетској јавности покушали да приближе детаље праведне борбе српског народа за опстанак на подручју БиХ.

- Када у свим тим грозотама упознате оно најбоље у људима, склапају се вјечна пријатељства. Пријатељства до коске - присјећа се ратних искустава дугогодишња новинарка из Добоја Лидија Жарић.

Почетком 1993. у Добој је, каже, стигао пуковник Милован Милутиновић. Обучио их је за рад у Прес центру 1. крајишког корпуса. Имајући већ неког искуства, одмах се пријавила да извјештава.

- Нисмо се плашили. Када бисмо видјели све те младе момке од тек 18 година у рововима, себи сам знала само рећи: “Па како да се бојим”. Били смо њихов једини прозор у свијет - истиче Жарићева.

Од пуковника Милутиновића добили су инструкције како се треба понашати на терену, а Жарићева је на лицу мјеста свједочила паду Возуће, која је годинама херојски одолијевала нападима надмоћнијег непријатеља.

- Тог јутра, када је кренуо напад, повлачила сам се са борцима. Излазили смо из једног језивог котла. Замислите напада нас 50.000 војника и НАТО снаге, а имамо тек 2.000 бораца. Пузали смо. Пребацивали се како умијемо. Тешко је све то и описати. Повлачећи се пред непријатељем дочепали смо се, сјећам се, неких кућа гдје смо мало сјели да се одморимо, када ми је пришао један војник, носећи велике маказе за шишање оваца. Вели, Лидо, хајде да те ошишам. Што да ме шишаш, упитах. Па знаш, сине, ако те ухвате ови муџахедини, знаће ко си. Извјештавала си! Боље да одсијечемо плетеницу, да те не открију ако нас заробе. Одбила сам и тек тада постала свјесна са каквим ужасом се суочавамо - прича Жарићева, која је само за 15 минута избјегла заробљавање.

Глас повјерења

Изашла је неповријеђена, уз заувијек урезане слике рањеника које је превијала у Возући, о чијем паду је извјештавала и новинарка Милка Тошић. Њеном препознатљивом гласу слушаоци Радија РС вјерују већ деценијама. А вјеровали су и војници.

- Стално су ми говорили: “Радиш за радио, не мораш ићи са нама на прву линију. Сними нешто у позадини.” Међутим, једном се десило баш у Возући, да су рекли да останем. Бојали су се за мене. То је био најтежи дан док сам чекала да се Љубо Паљевић и Ранко Ћуковић врате. Рекла сам им да ме више никада не остављају, јер је лакше да сам са њима па и док се пуца, него да их чекам - прича Тошићева.

Сваки одлазак на фронт у човјеку је, како каже, изазивао стотину мисли.

- Ујутро кренете на терен па се окренете према капији и помислите - хоћу ли се Боже вратити, или нећу?! Али када пређете ту линију између ратне и мирне зоне, почнете потпуно другачије размишљати. Све осјетите. Разликујете звук испаљења и знате да имате 40 секунди да се склоните. Прораде неки животињски инстинкти - присјећа се Тошићева времена док је извјештавала за Прес центар 1. Крајишког корпуса, када је, како кажу и њене колеге, била омиљена међу борцима.

То потврђује и дугогодишњи новинар Бранислав Божић, којег са Тошићевом вежу многи заједнички задаци и године пријатељства.

- Ма Милка је била чудо. Војници су ноћу у рововима шћућурени уз мале транзисторе слушали њене емисије. И јављали се. Тако су многи и сазнали да су им живи очеви, синови и пријатељи. Било је то вријеме које не можеш испричати, а ни написати. Само осјетити. Код свих се јављао неки страховит осјећај одговорности - истиче Божић, који је током рата извјештавао за Радио Београд.

Чак и по пет пута дневно су тражили од њега да се јавља са терена, одакле се на разне начине довијао како послати извјештај. Није било веза и телефона па се једном чак и на бандеру попео, да би уживо јавио да је Војска РС оборила хрватски авион у околини Дервенте. Није му било тешко, јер је новинарство посао који одувијек воли и захваљујући којем је свједочио многим историјским догађајима, међу којима је и епска операција - Пробој коридора. Окидач за покретање те акције била је смрт 12 беба, о чему је Божић међу првима извјештавао, као и о умирању бубрежних болесника у бањалучком Клиничком центру због немогућности допремања кисеоника, јер је на снази била ваздушна блокада, коју је увео Савјет безбједности УН.

- Сви путеви водили су никуда. И онда је генерал Момир Талић и група официра са 40.000 војника кренула у Посавину да пробију пут. Да отворе могућност за живот. Нисмо имали шансе, ако бисмо гледали војне уџбенике. Али ако бациш те уџбенике, успјех се може приписати генералу и свим тим момцима. Направили су чудо. То је битка која је прославила овај крај, војску, али и новинаре. И сам генерал Талић је рекао да су новинари били моторна снага. Дизали су морал и војсци и становништву. Обавјештавали су о стварним догађајима. Никад им нико није тражио да пишу како није. Само истину. И ту је тајна у пробоју коридора која се не може ухватити. У моралу и одговорности, од војника у рову, генерала па до самих новинара - истиче Божић.

Датум за памћење

Са тим се слаже и чувени новинар из Модриче Вид Благојевић, који је први прошао кроз коридор са крајишке стране, односно, Требаве и Дуге Њиве, једним, како каже, узаним путем, преко Потпоља, Чардака, Корнице и Слатине. Свратио је у Бијељину, гостујући у тадашњем “Сим радију”, а потом продужио за Београд, гдје је 27. јуна емитовао први прилог о пробоју коридора на Радио-телевизији Београд.

- Тог датума заувијек ћу се сјећати. Не само због пробоја коридора, већ и што сам у року од пар минута двојици пријатеља саопштио да су им погинула браћа - прича Благојевић, који је неколико пута на терену за длаку избјегао смрт.

Прво на Кречанама, када је граната на само три метра од њега пала, али срећом није експлодирала. Други пут на Гребницама, гдје га је спасио Остоја Барашин, примијетивши снајперисту па се бацио на њега и још једном, када је каже, једва извукао живу главу док су пуцали по аутомобилу у којем се возио.

Многе историјски важне датуме забиљежила је и Мирјана Кусмук, која је за агенцију Срна од 20. јуна 1992. пратила сједнице Народне скупштине и Владе, као и разне културне манифестације, попут Дучићевих вечери поезије и Вишеградске стазе. Извјештавала је од требињског и сарајевског ратишта па све до Високе Крајине.

- За мене посебно тешко било је исељавање Сарајева послије потписивања Дејтонског споразума. Тамо сам била сваког дана. Ишла у колони са свим тим људима како се која сарајевска општина исељавала - прича Кусмукова.

Њено прво најболније суочавање са ратом десило се септембра 1992, када је са колегом Милошем Говедарицом у Власеници пратила велику сахрану свирепо побијених српских бораца.

- Многи од њих су били запаљени. Тај сладуњави смрад изгорјелог људског тијела никада нећу заборавити. Од Власенице до Пала повраћала сам кроз отворен прозор. Било је то моје отрежњење. Рат је почео у априлу, а ја сам тек тог септембра схватила шта је он у ствари - присјећа се са уздахом Кусмукова, која је била први новинар који је објавио да је пао Сански Мост и из којег је са колоном излазила чак 16 сати.

Дошли су, каже, у Сански Мост 10. октобра 1995. око три сата, али пошто предсједник општине и тадашњег ратног штаба Недељко Рашула није био ту, одлучили су да се мало одморе у хотелу “Санус” док се он не појави.

- Дан је био диван. Град сав жив, радили су и кафићи и продавнице. Уморна од свих претходних извјештавања легла сам мало да заспим. Одједном се зачула вриска и неки топот. Погледала сам кроз прозор, а људи су већ били у колонама преко моста. Град у хаосу. Кренуло је исељавање - описује Кусмукова језиве сцене тог кобног октобра из Санског Моста.

У тој колони тек у шест ујутро стигли су у Приједор.

- Сањане су тада заустављали у Приједору, а ми смо продужили за Бањалуку. У осам ујутро ушла сам у хотел “Босна” и срела једног високог функционера МУП-а који ме питао одакле идем. Одговорила сам му да је пао Сански Мост. Каже ми: “Не лажи и ником о том не говори”. Одспававши мало, кренула сам у град и срела Гордана Матрака, у то вријеме главног уредника “Гласа”. Кажем му, Гордане, пао је Сански Мост, на шта ми је одмах рекао: “Иди и пиши”. Отишла сам у “Глас” и написала ту репортажу. Била је прва вијест о паду Санског Моста. Послије сам схватила да су у току били мировни преговори и да није смјело да се јави да је Сански Мост пао 10. већ 11. октобра - каже Кусмукова, која је многе ратне догађаје овјековјечила и у својој књизи.

Музика под гранатама

О тешким временима рата извјештавао је и Радоје Тасић из Вишеграда. Прво на скромној радио-станици, а потом и за телевизију.

- Падале су гранате око редакције, али вијести и музика иду. Нисмо се плашили. Сјећам се једном је упао наоружан војник, којег је погодила нека пјесма и бацио бомбу. Докотрљала се до мог стола, али видјевши да није извађен осигурач, само сам је фино узео и закотрљао опет према њему - прича Тасић, који је разговарао са многим борцима, али ни од једног никада није чуо да се боји.

Жалили су му се што нема цигарета, да је лоша храна или да су им лоше чизме, али никада да их је страх.

- Смрт је у рату била нешто свакидашње, као данас са короном. Само се чуло погинуо онај, погинуо овај - каже Тасић, којем је као и многим у то вријеме нека ратна девиза била: “Ма неће ваљда мене” и уз коју су, како му се чини, некако лакше прегурали све те недаће.

Радио у шуми

Вид Благојевић каже да им је директор Телевизије Београд поклонио радио-предајник и антену, коју је транспортовао авионом у Модричу.

- Саво Гајић, Саша Савић, Драган Симић и ја однијели смо ту радио-станицу на Дугу Њиву и почели емитовати радио-програм 28. маја 1992. године у 17 часова. Први пут тада огласио се слободни српски радио Модрича. Буквално из шуме. Прва реченица била је: “Добар дан и помоз Бог српски народе, овдје слободни радио Модрича”, након које смо имали мноштво примједаба јер се оглашавамо као слободни, а Модрича је била под окупацијом - истиче Благојевић.

Муке иза објектива

Највећи терет на терену током рата, према мишљењу Бранислава Божића, поднијели су сниматељи и фоторепортери.

- Новинари су могли да се држе и позадине или команди, али сниматељи и фоторепортери су готово увијек ишли на прве линије - истиче Божић, додајући да у рату није увијек важна само прва линија, већ преглед игре, јер понекад, кад се измакнеш, мало боље видиш.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

Galerija
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана