Како је извјештавао британски Foreign Office 1917. године о Србима у Хрватској и Босни

Намјера је била да се британска делегација на предстојећој конференцији што боље припреми за преговоре о новом глобалном поретку након Првог свјетског рата. За географско подручје тадашње Аустро-Угарске, које је обухватало данашњи простор Хрватске и Босне и Херцеговине написани су одговарајући извјештаји, а неки ауторови коментари и анализе актуални су и данас, посебно у свјетлу полемика које се воде између Србије и Хрватске око језика и културног наслијеђа.

У уредничкој биљешци Извјештаја, коју је у јануару 1920. написао главни уредник и бивши директор Историјског одјела. W. Протхеро, наводи се да су историјске податке саставили ауторитативни аутори о историјским темама.

"Након што је Мировна конференција у Паризу извршила свој задатак, је Foreign Office, на бројне захтјеве, одлучио све књиге с извјештајима објавити за јавну употребу, надајући се да ће бити од користи студентима историје, политике, економије и спољних послова, али и, уопштено, публицистима, пословним људима и путницима", објашњава Потеро.

Извештаји су штампани за јавну употребу 1920. године у издању Х.М. Statuonery Office.Статионеu.

Изјештај за оно што данас представља Република Хрватска је подијељен у четири дијела: Хрватска и Славонија, Ријека (Фиуме), Истра и Далмација, те, због повезаности са темом, у овом чланку ће бити представљен и извјештај који се односи на Босну и Херцеговину. Сваки извјештај за споменуте крајеве је написан на стотињак страна и састављен је од четири дијела: Земјописно-Политички, Политичка историја, Социјално и политички услови, те Економски услови. Због просторних ограничења, задржаћемо се само на дијелове извештаја који имају актуелност и рефлексију на данашње вријеме и околности у којима живе Срби у Хрватску и БиХ, те у своме објашњењу потврђују неке континуитете или негирају опортуна историјска тумачења из данашње перспективе академских и политичких ауторитета.

Хрватска и Славонија

У дијелу који се односи на расу и језик који се говори у Хрватској и Славонији наводе се подаци из службеног пописа становништва из 1910, када су Хрватска и Славонија имале 2.021.054 становника, од којих Јужни Славени - Хрвати 1.638.354, Срби 644.955, Словенци 15.686. У објашњењу података, аутор даје допуну да "Срби (тј. Славонци) и Хрвати се не разликују расно, али се разликују по вјери тиме што први припадају православној, а други католичкој вјери. И једни и други говоре језиком који се веома мало разликује од српског, с тим да Срби користе ћирилицу, а Хрвати латиницу".

У дијелу Извјештаја названом "Југославенски покрет", се такође дотиче језичког питања те се даје и сљедеће појашњење: "Људевит Гај је лирски писао о југославенској држави, која је уз Србију и јадранске покрајине требала садржавати Корушку, Крањску, Штајерску, јужну Угарску и Бугарску. Чинило се у то вријеме вјероватнијим да ће Хрватска дати језгро за такве планове него Србија… Имена Вука Караџића, филолога, и Даничића, преводиоца Новог завјета на српско-хрватски, стоје уз Гајеву у предњем дијелу југославенског књижевног покрета. Под таквим је окриљем, књижевни језик утемељен на српском истиснуо хрватски дијалект. Језични покрет изазвао је нови национални осјећај, а аустријска влада почела је осјећати пријетњу панславизма".

У дијелу насловљеном Друштвени и политички услови се наводи како је Строссмаyер своје напоре усмјерио у смјеру да Хрватска постане средиште југославенске културе.

"Његова је идеја била да се религијске и интересне разлике које су раздвајале католике и земљораднике Хрвате, од православних и индустријских Срба, могу премостити проучавањем хуманистичких наука, те је у ту сврху основао Свеучилиште у Загребу (Аграму) и Јужнославенску академију. У међувремену, успостава српске државе према одредбама Берлинског уговора и укључивање у Хрватску Војне крајине Аустријског Царства, дали су нову снагу југославенском покрету. Србија је тежила формирању центра југославенске државе, а аустријски Срби из пограничног округа унијели су у хрватски сабор снажан и амбициозан елемент", објашњава аутор.

Ипак, како се наводи у Извјештају, ривалство између Срба и Хрвата брзо се развијало, тако да су Старчевићи, чија је темељна идеја била Хрватска за Хрвате, одбили да признају посебне захтјеве Срба. Бан је инсистирао на толеранцији и осигурао Србима вршење вјерских обреда, те независност њихових конфесионалних школа у питању вјеронауке и кориштење ћирилице.

Даље се наводи да је подјела мишљења убрзо и саме Србе подијелила на двије фракције.

"Странка независних Срба прижељкивала је самосталну Хрватску, у којој би биле признате њихове националне тежње - кориштење српске заставе, ћириличног правописа у службеним публикацијама и субвенција њихових конфесионалних школа. Странка српских радикала, пак, је тражила Велику Србију у коју би требала бити и Хрватска. Међу Странком права, која се 1892. удружила с Самосталном народном странком у "Уједињену опозицију", српско је питање такође изазвало раскол након Старчевићеве смрти 1896. године. Сљедбеници др Јосефа Франка, како су их називали, били су наглашено клерикална странка чисте деснице, те су били непомирљиви и тежили су оснивању краљевине Хрватске (укључујући Славонију, Далмацију, Ријеку, Босну, Херцеговину, Приморје, Истру, Крањску и Корушку) под хабзбуршким жезлом. С друге стране, Хрватска странка права, била је пријатељски настројена према тежњама независних Срба".

У даљој анализи друштвених збивања почетком XX вијекау Хрватску и Славонију, у Извјештају се оцјењује да су демонстрације међу универзитетским студентима и сумњиви односи између славенског елемента у Хрватској и српских поданика, посебно чланова Словенског Југа, који је тобоже био само српско читалачко друштво, иако наводно има револуционарне и ослободилачке тенденције, узбунили су угарске владе, и одвело бана у сумњиве смјерове. Аутор наводи и примјер како су педесет и троје Срба, међу којима и браћа Прибићевић, ухапшени 1908, на основу врло сумњиве информације дате од полицијског шпијуна Настића.

"Након, у најмању руку, суђења с очито предрасудама у Загребу, која су трајала до октобра идуће године, у бројним су предметима осуђени на казне затвора и принудни рад под оптужбом за саучесништво у наводном пансрпском револуционарном покрету у Хрватској, вођеном из Београда. Шест мјесеци касније, пресуду је укинуо Касацијски суд, а поступак је потом поништен краљевским декретом. Оптужени су, дакле, остали неосуђени, али и неослобођени", закључује се у Извјештају.

По питању религијске припадности, у Извјештају се наовди да у Хрватској има 1.877.833 римокатолика, 17.592 унијата, 653.184 православаца, 17.948 калвиниста, 33.759 лутерана и 21.231 Јевреја. Појашњава се да су особе које су се раније описивале као припадници православне цркве, признате су 1883. године као припадници Српске православне цркве. Ипак, по оцјени аутора Извјештаја, вјерска разлика чини велику баријеру између Хрвата, који су већином католици, и Срба, који су већином православци. Стога је по њему, од велике важности чињеница да је у јулу 1914. постигнут Конкордат између Ватикана и српске владе.

"Премда се Конкордат односи само на католичанство у Србији, очито је да би се његове одредбе могле проширити и на Хрватску и Славонију ако те земље у будућности дођу под српску контролу. Прије Конкордата Србија је била једина земља у Европи у којој се католицизам формално није толерирао, а то је било уочљивије откако је ислам примљен. У пракси, међутим, странци се нису мијешали, а Срби католици морали су се само називати Хрватима, како би избјегли прогон", оцјењује се у Извјештају.

Даље се објашњава да су се односи међу религијама почели поправљати у вријеме бискупа Строссмаyера, чији је успјешан спој католичанства с југославенским идеализмом дао Србима нову представу о католицизму.

"Раст српских националних амбиција учинио је Србе врло пријатељским према Хрватима, чија је сарадња била кључна за стварање југославенске државе, и о којима се понекад говорило као о 'нашој браћи Србима католицима'. Жеља за привлачењем вјерских симпатија Хрвата из Италије у основи је Конкордата који су 1. јул 1914. потписали кардинал Меррy дел Вал за Папу и др Веснић, према упутствима Н. Пашића, за Владу Србије". По аутору, католичка црква никада повољније уступке није осигурала ни од једне друге власти у модерно доба.

Међутим, како се даље наводи у Извјештају, Конкордат није био по вољи аустријске владе јер католичко свештенство Хрватске у прошлости је испољавало југославенске склоности, а услови новог споразума недвосмислено су уклонили камен спотицања за укључивање Хрватске у југославенско краљевство.

На концу дијела о Хрватској и Славонији, Извјештај садржи и дио назван Општа запажања, који доноси ауторов коментар тадашњих хрватско-српских односа. По њему су у Хрватској постојале три значајне школе мишљења или осјећаја. "Национална" странка била је конзервативна и залагала се за одржање Нагоде и повезаност с Мађарском. Од странака које су имале за циљ повећање аутономије, Старчевићи су гледали у Беч, док Хрватско-српска коалиција, најприје у мађарску опозицију у Будимпешти, а затим у Београду.

"Такозвани Тријалистички пројект састојао се у стварању од југославенских елемената у Аустријском Царству славенске државе која би била у рангу с аустријским и мађарским члановима Двојне монархије. Припајање Босне и Херцеговине Аустрији обећало је јачање тријалистичке аргументације повећањем тежине аустријских Југо-Славена. Политика Хрватско-српске странке, вјероватно, би на крају захтијевала успоставу југославенске државе, чије би језгро била Србија, а не Хрватска".

По аутору, супротстављање ова два пројекта је да је први био усмјерен на препород Звонимирове краљевине, а други на оног Стјепана Душана. "Ако се три главне повезнице царства могу пронаћи у вјерским увјерењима, привредним интересима и расним осјећајима, било би исправно рећи да су вјерска и привредна разматрања основа тријалистичког рјешење, док је расни осјећај фаворизовао пансрпску идеју. Конкордат склопљен почетком 1914. између српске владе и Ватикана, био је снажан покушај неутрализовања вјерских потешкоћа које су стајале на путу свесрпске политике".

Као питање које је посебно занимљиво, аутор наводи да је Србија природно заинтересована за укључивање Хрватске и Славоније у југославенско краљевство, као и за све пројекте за њено проширење. Али, по њему, увијек се мора имати на уму да јој посјед Хрватске и Славоније није ни приближно толико важан као посјед Босне и Херцеговине и једне или више далматинских лука, који су по важности одмах иза одбране самог Београда.

Ријека, Истра и Далмација

За Ријеку се у Извјештају наводи да је према попису из 1910. било 49.806 становника, од чега је 26 одсто говорило српско-хрватски, 13 одсто мађарски, 47 одсто њемачки, а остали, уз неколико изузетака, су италијански или италијански дијалекти.

У дијелу Извјештаја који се односи на Истру се наводи да је хрватски универзални језик истарских Славена, при чему језик је идентичан српском, али Хрвати католици користе латиницу, осим у неколико старих књига штампаних глагољицом, док православни Срби користе ћирилицу.

У дужем Извјештају за Далмацију описује се савремени Далматинац, с изузетком италијанског елемента, да је исте расе као и онај који настањује Хрватску и већи дио Босне, Херцеговине, Србије и Црне Горе, иако његов историјски развој није био исти. Такође се оцјењује да је расни проблем врло акутан у Далмацији, али да нема озбиљног спора око бројности саставних раса. Према аустријском попису из 1910. године живјело је 634.855 становника, од чега 610.669 су били Србо-Хрвати , 18.028 Италијани, 3.081 Нијемци и 1.412 Чеси-Словаци. Далматинци су претежно Славени (95 одсто српско-хрватски ), али италијанска култура је основа њихове цивилизације, иако постоји мала, али компактна језгра људи, који јесу и осјећају се изразито Италијанима.

Аутор објашњава да језици који се говоре у Далмацији су српско-хрватски, италијански и њемачки. По њему, српско-хрватски језик је практично исти као и српски, само што је написан латиничним словима умјесто ћирилицом. "Српскохрватски се говори у Хрватској, Босни и Херцеговини, као и у Далмацији. У аустријским пописима становништва, око 95 одсто далматинског становништва наводи српско-хрватски као матерњи језик".

Политичке околности у Далмацији су у Извјештају описане на начин да је наставак политиче репресије у Хрватској, под водством М. Цуваја, произвео у Далмацији 1912. још једну симпатичну агитацију коју је увелико подстакла побједа Срба код Куманова у Првом балканском рату. "(Аустријска) Влада је испрва толерисала те демонстрације, али је у коначници прибјегла репресивним мјерама, нарочито у односу на штампу, те су у Сплиту и Шибенику распуштена градска вијећа. М. Каталинићу, начелнику општине Сплит, суђено је за кориштење издајничких израза у јавном говору, али не на далматинском суду него у Клагенфурту. Страх да ће Аустрија ући у непријатељство са Србијом, изазвао је протест свих званичника српско-хрватских странака у Задру против наводног 'покушаја Владе да увуче наш народ у грађански рат', а такво је расположење било широко распрострањено, посебно међу студентима".

У односу на религијска опредјељења, Извјештај се и за Далмацију рефереише на попис из 1910, при чему од укупно 645.666 становника, у Далмацији католика има 539.074, православна црква има 105.338 чланова. Каже се да су око 80 одсто српско-хрватског становништва католици, а 16 одсто православни, али вјерско питање је, уопштено говорећи, од мале политичке важности у Далмацији, посебно с обзиром на повољне услове дане католицима у Конкордату из 1914. између српске владе и Ватикана, и имплицитно обећање за либералну толеранцију за католичке Југо-Славене у аустријском Реицхстагу. Према одредбама Закона о општем бирачком праву из 1907, Далмација шаље у Сабор једанаест изасланика који су сви Србо-Хрвати.

У дијелу о образовању се констатује да у Далмацији не постоји универзитет, а како аустријска влада не признаје дипломе Универзитета у Загребу, српско-хрватски студенти морају стећи, или у сваком случају довршити своје образовање у Инзбруку или неком другом универзитету под њемачким утицајем.

По оцјени аутора, иако је имала малу историјску сродност, Далмација има географску повезаност са Босном и Херцеговином. "Расна и привредна разматрања иду у прилог тој повезаности, јер Југо-Славени превладавају и у једном и у другом простору, а приступ мору за Југо-Славију је преко далматинских лука". По њему, земље које су посебно заинтересоване за Далмацију су Аустрија, Мађарска, Србија и Италија.

Како аутор Извјештаја оцјењује, могућности укључивања Далмације у југославенску државу су двије те даје сљедеће објашњење: "Далмација би се могла припојити Хрватској, заједно са Босном и Херцеговином, да би се формирала једна аутономна држава или самостална држава с главним градом Загребом. С друге стране, када би Београд или Ниш постали фокус Југо-Славије, Далмација би лако могла упасти у српску комбинацију. Било једна или друга опција, далматинска лука битна је за правилан развој Босне и Србије. Јадранска политика Италије прије 1914. и донедавна била је диктирана жељом да се спријечи да било који дио јадранске обале падне у руке Срба. Попут Аустрије и Италија је видјела пријетњу у појави снажне југославенске државе и, како би избјегла ову непредвиђену ситуацију, подржавала је аустријску политику у одржавању статус qуо", закјључује аутор.

У Извјештају се констатује пракса да се у аустријској статистици Хрвати и Срби не разликују једни од других, па су стога у неким бројкама у таблици у загради. "Српски језик је славенски и говори се у Србији, Црној Гори и аустро-угарским покрајинама Далмацији, Босни, Херцеговини, Хрватској-Славонији и јужној Мађарској. Међу језицима који се говоре у тим регијама постоје мале дијалекталне варијације. Битна разлика је у томе што се у Србији, Црној Гори, јужној Мађарској, већем дијелу Босне и Херцеговине и међу Славонцима користи ћирилица, док у дијеловима Босне и Херцеговине и Хрватске превладава латиница. Ова разлика одговара разлици у вјери. Народи који говоре српски језик су римокатолици и користе латиницу док они који су православци користе ћирилицу", оцјењује се у дијелу Извјештаја Фореигн Оффицеа из 1917 године.

Босна и Херцеговина

У Извјештају за Босну и Херцеговину у однос на језик који се говори наводи се да је српско-хрватски језик заједнички за обје покрајине, при чему у Босни превладава штокавски дијалект, а у Херцеговини најчистији облик српског. Почетком деветнаестог вијека херцеговачки је облик прихваћен као српски књижевни језик. По опасци аутора, прецизна и логична структура језика вриједна је дивљења. "Језик који се користи у образовању и правним поступцима је српски. У јавним огласима користи се или српски или њемачки, а у законодавству је и једно и друго уобичајено".

Расни тип је исти у двије покрајине и не разликује се у основи од оног у остатку српских крајева, иако у сјеверним равницама постаје нешто мање живахно. "Људи подсјећају на Србе и изгледом и карактером, имају исту љубав према поезији, музици и романтици, исти интензиван понос на своју расу и историју, те исте обичаје и празновјерја", пише у Извјештају.

Мухамеданско освајање изазвало је важну вјерску диференцијацију у популацији, која нема никакву расну разлику. "'Турци' из Босне, како сами себе називају, нису Турци по раси, иако се понекад разликују по крутом придржавању турских вјерских облика, друштвених обичаја, начина одијевања итд. Могло се очекивати да ће под хришћанском влашћу да се врате на хришћанство, али то није био случај. Велика препрека је разоткривање и еманципација жена, што би био насилни преокрет на свјетовна осјећања и обичаје".

У својим општим опажањима, аутор Извјештаја оцјењује да народно мишљење и национални сентимент у Босни и Херцеговини посједује снажну сентименталну привлачност за Србе (у Србији) и описана је као Москва Србије. "То је дијелом због чињенице да је најстарији сачувани документ на српском језику, писмо Кулина бана из 1189. Године, настао у Босни, а дијелом због усвајања херцеговачког дијалекта од стране Вука Караџића као основе српског књижевног језика, те дијелом и због босанског поријетла многих угледних Срба".

Ипак, аутор примјећује да је тешко процијенити у којој су мјери Босанци узвраћали осјећаје према Србима (из Србије), али њихов је осјећај вјероватно био слабији. "Као прво, били су у многим случајевима превише неписмени да би цијенили југославенске идеале, а везе католика и муслимана, премда не нужно туђе, прилично су одвраћале њихове симпатије. Међутим, велики број Босанаца избјегао је аустријску мобилизацију и борио се у српским редовима у Балканским ратовима, а након српске инвазије на Босну у првој години Европског рата многи су пратили војску која се повлачила у Србију, док су други потражили склониште у Црној Гори. (Аустријска) Влада је од избијања непријатељстава усвојила политику репресије у свом најекстремнијем облику. Нема сумње да је током цијелог рата осјећај провинције био изразито антиаустријски".

Како се закључује у Извјештају, српски интерес за припајање покрајина је очит. "Њихово посједовање би Србији омогућило припајање становништва које је једнако двије трећине њеног (у Србији), као и Саву и Динарске Алпе за границе, и дало би јој у руке Далматинске обале и Хрватску-Славонију. Без њих, свако одржавање земље било би несигурно. Срби су прије Балканских ратова тежили у најмању руку придобијању појаса територије од око 10.000 четворних километара на десној обали Дрине, који би омогућили везу с Црном Гором, а уједно и дирекно пресјекли комуникацију између Аустрије и Турске. Тврдили су да се власт над овом регијом некада вршила из Србије или из Новопазарског санџака, који је под турском окупацијом чинио Зворнички санџак. Посједовање овог коридора омогућило би Србији приступ мору до рута које иду од Мокре Горе преко Фоче, уз Сутјеску, па преко Гацка и Билећа до Суторине", закључује се у Извјештају написаном 1917. године од стране британског Foreign Office-a.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.