Анђела - анђео хуманиста из Шековића

Срна
Foto: Срна

ШЕКОВИЋИ- Петнаестогодишња дјевојчица Анђела Гајић посебна је по много чему - рођена је у породици гдје су родитељи и два брата глува лица, а она је увијек ту да им се нађе при руци и помогне.

Анђела прича Срни да ће у фебруару имати пуних петнаест година, да похађа девети разред Основне школе "Јован Дучић" у Шековићима и да је стипендиста Фондације "Хастор", на чему је захвална својој другарици Вањи.

Први савладани језик - знаковни

"Знаковни језик је синтеза говора и писања јер знакови, односно гестови, говоре о ономе шта се догађа, а знакови произведени прстима су писмо. Релативно лако је научити основу, али је потребно много времена и труда да се знаковни језик усвоји и постане дио свакодневице. Од малих ногу сам учила и слова и гестове, али, учим и даље", прича Анђела.

Рано је кренула у обданиште и почела да усваја ријечи и прича са другом дјецом. Наравно, паралелно је учила знаковни језик.

Анђелини мама Светлана и тата Милисав упознали су се на маскенбалу, а познанство су крунисали браком у којем су добили троје дјеце, Анђелу и синове Василија и Рада.

С обзиром на то да је у Шековићима и околини глувим лицима тешко наћи посао, отац Милисав углавном се бави пољопривредом, а Анђелина мајка је домаћица. Раде и Василије носе судбину својих родитеља, па су на школовању у Бањалуци, гдје ће шеснаестогодишњи Василије постати пекар, а десетогодишњи Раде још није одлучио. Њима је знаковни језик све, а у много случајева Анђела постаје преводилац, односно тумач.

Док говори о томе како је савладавала компликоване детаље знаковног језика, Анђела је разиграна, као да је све то дошло спонтано, онако како долази одрастање.

Након постављеног питања мами Светлани колико Анђела помаже породици, Анђела преводи и поносно се смјешка: "Мама каже да им пуно помажем и олакшавам живот!".

Жели да заврши медицинску школу и помаже болеснима

Из сваке Анђелине ријечи чује се потреба и жеља да помогне, а једна од жеља које сигурно намјерава сама себи да испуни јесте да заврши средњу медицинску школу и да помаже болеснима.

"Жеља ми је и да радим на популаризацији знаковног језика, те на прилагођавању телевизијског програма глувим особама", прича за Срну Анђела.

Из ових жеља и хуманости проговара Анђелина зрелост.

Анђела каже да својим другарима у школи показује знакове да би се и сами представили или рекли нешто на знаковном језику, а посебно је радује што та дјеца немају баш никаквих предрасуда према глувим лицима, за разлику од одраслих који често нису спремни да помогну и да дају глувима прилику да раде.

Заљубљеник у спорт

Анђела је заљубљеник и у спорт, а посебно у одбојку.

"Волим одбојку и чим су је увели у школу у Шековићима почела сам да је тренирам. Медаље које видите су са различитих такмичења, а пехар сам добила на крају спортске године јер сам то својим залагањем заслужила. Осим одбојке, хоби ми је цртање, а таленат сам, вјерујем, наслиједила од маме", прича скромно ова посебна дјевојчица.

Од дјетињства Анђела је имала прелијепу дугу косу, али је одлучила да је поклони дјеци која болују од рака.

"Размишљала сам како ће моја коса опет нарасти, а дјеца која болују од рака су без косе, па би им донацијом могла помоћи. Замолила сам пријатељицу Вању да одемо у Сарајево, гдје сам у једном фризерском салону дала косу", тихо додаје Анђела.

Није битно материјално, већ оно у души

Анђела каже да је срећна кад помаже било коме, а за то не тражи ни ријечи захвалности нити било шта материјално.

"Није битно материјално, већ оно што је у души, оно због чега се смијеш ако је срећно и плачеш ако је тужно. Срећна сам у свом животу и не бих га мијењала ни за шта", сигурна је Анђела.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана