У кући Зорана Петровића из Добоја сваког 9. јануара приређују четвороструко славље: За рођендан добио близанце и Републику

Милијана Латиновић
Foto: Велибор Трипић

Било је то тешко вријеме, најгоре. Бјеснио је рат. Изгубљена је Крајина, нажалост, али на дан када смо рођени, рођена је и наша Република Српска. Само да смо дан раније стигли на свијет, били бисмо рођени у Југославији.

С поносом то за “Глас Српске” истичу у добојској породици Петровић која је 9. јануара 1992. године постала богатија за још два члана. На свијет је прво стигао Обрад, а десет минута касније рођен је и Марко.

Иако кажу да све срећне породице личе једна на другу, у солитеру у граду на обали Босне живи једна надасве посебна. Насмијана лица Зорана и Драгице Петровић већ на самом улазу одају утисак да се иза врата стана на десетом спрату скрива прегршт љубави, топлине, лијепа ријеч и залогај више за сваког путника намјерника. У домаћинској атмосфери уз кафу, колаче и понеко пиће креће прича о близанцима, вршњацима Републике Српске. То што су њих двојица рођени тада није једина повезница Петровића са деветим даном у јануару. Истог датума рођен је и њихов отац Зоран.

- Тај датум прати нас цијелог живота. У школи смо увијек били једини рођени на тај дан - истиче Обрад додајући да се у њиховој кући увијек славио цијели јануар. Шалећи се каже да мамурају од Божића.

Увијек насмијан у причу се укључује и његов брат Марко. Поносан је јер су рођени када и Република Српска.

- Поносан сам на тату, на његове другаре и на све борце који су дали животе за слободу у којој живимо. Превише је крви проливено. Поносан сам и због тога што имамо пријатеље на свим странама, међу Србима, Бошњацима, Хрватима, јер добрих људи има свуда - казује Марко док у наручје узима трогодишњег сина Немању.

Занимљиво, иако су рођени на велики православни празник, ниједан од њих није добио име Стефан. И ту почиње смијех.

- Када сам ја рођен, у та времена говорило се Стјепан, мајка није дала, па ми је на крају дјед дао име Зоран. Кад су моји синови рођени, договор је био да их назовемо Марко и Рајко. Како се мој отац звао Обрад, а у то вријеме дао нам је плац и почели смо градити кућу, супруга је након порода преломила да умјесто Рајко ипак један од њих носи дједово име - прича Зоран док гледа у синове.

Поносан је јер су израсли у добре и вриједне људе.

- За рођендан сам добио два сина и Републику, поклон за цијели живот - поносан је Зоран.

А њих двојица, весељаци, настављају да нижу анегдоте које су их пратиле од малих ногу. За њих су знали сви, у школи, комшилуку и шире. Умјетност и таленат који су, казују углас, наслиједили од оца, одувијек су били њихова главна преокупација. У школи су сви знали да браћа Петровић цртају најљепше. А тек како црта тата, кажу Марко и Обрад показујући руком на зидове дневне собе у породичном дому које красе умјетничка дјела њиховог оца. Портрети кћерке Татјане и најмлађег Петровића, унука Немање, ликови Вука Караџића, Иве Андрића и Филипа Вишњића на једној, Острог на другој страни, само су дјелић умјетности преточене на платно. Много је љубави Зоран уградио у сваку слику било да је рађена пастелним бојама или техником пирографије.

- Цртали смо најбоље у школи, понекад чак и другарима да исправе оцјене. Како сам одрастао, све више сам почео да се интересујем за рачунарске програме цртања, дигитално цртање, тако да данас углавном то радим. Могућности је безброј - додаје Марко. Упркос тој умјетничкој црти, завршио је средњу електротехничку школу и по струци је техничар електронике.

- Од умјетности се тешко живи на нашем поднебљу - искрен је Марко. Трбухом за крухом отишао је у Словенију да ради, а сваки слободан тренутак користи да се врати у родни Добој, у загрљај супрузи Биљани и сину Немањи.

Почели су да раде и графите, а љубав према цртању и тој врсти умјетности код Обрада је пробудила још једну, ону према тетоважама.

- Послије посла и физичког умора настављам да радим тетоваже са још једним пријатељем, понекад и до касно у ноћ, али то волим, то ме опушта и у томе се проналазим. И сам их имам неколико, не на видним мјестима. Тетоважа је нешто лично, дио особе која је носи и не треба да буде на видном мјесту - каже Обрад.

Ови свестрани младићи, прије него што су стасали и Марко засновао породицу, бавили су се и плесом.

- Уз сестру смо почели учити енглески, слушати страну музику и заљубили смо се у брејкденс - кажу Марко и Обрад.

Иза њих су бројна такмичења и медаље. Бавећи се плесом градили су интернационална пријатељства, вољели своје, а поштовали и поштују туђе, јер они другачије не знају, а то је оно што се у кући научи, кажу углас, важно је само бити човјек. А томе су их научили отац и мајка. У једном од најљепших тренутака у животу тада младог брачног пара, који је тек окусио улогу родитељства, живот је већ низао оне мање лијепе тренутке. Имали су Татјану и планирали проширење породице. Њој су биле три године када су рођени близанци.

Било је то вријеме обојено стрепњом, неизвјесношћу, страхом и борбом за голи опстанак. Сачувати живу главу док на све стране падају гранате, била је умјетност.

Те 1992. године живјели су у Маглају. И тада се у њиховом дому гледало само ко је човјек, име и презиме су били најмање важни. И данас кажу да ко зна како би извукли живу главу да нису имали пријатеља Азура и рођака Мату. И у добру и у злу. Дијелили су све. Зоран је био у радној обавези у чувеној творници “Натрон”. Драгица са стомаком до зуба и трогодишњом дјевојчицом. Једна невоља никад не иде сама, убрзо је Зоран добио жутицу па је завршио у болници у Зеници.

Иако јој је термин био у фебруару, присјетила се Драгица, породила се чим је ушла у девети мјесец. Тако је, ваљда, било суђено.

- Зоран је имао радну обавезу, ја сама с њима. Свако мало бјежали смо у подрум док су гранате сијевале. Имали су шест мјесеци када смо изашли из Маглаја под кишом метака - казала је Драгица додавши да и не желе да се сјећају тих тешких тренутака, јер нема човјека коме је у та времена било лако.

Не поновило се, кажу Петровићи.

Много је занимљивости у овој породици да би све стало у неколико новинских стубаца. У дому који одише топлином понеки детаљ сјећа на минула времена, на земљу у којој су живјели старији Петровићи. Ту је чувена “сингерица”, пегла на жар и векерица.

У кући ове племените породице одувијек је било много дјеце. Од када су купили стан и скрасили се у Добоју, кроз њихов дом пролазила су бројна комшијска дјеца, јер она осјете љубав, а Петровићи је имају на тоне. Иако су Марко и Обрад окупирани својим обавезама, Драгица и Зоран највећу љубав и пажњу поклањају унучадима Нађи и Немањи. Када су у могућности, окупљају се недјељом на породичном ручку, а за гурманске специјалитете задужен је тата Зоран.

Ипак, рођенданску торту, посебно ову за јубиларних 30 година, припремиће мајка Драгица. Славиће са пријатељима свих народности и нација јер 9. јануар је за њих празник љубави коју радо дијеле са свима.

Бебе

На дан када је рођена Република заљуљале су се бројне колијевке. Тога дана у добојском породилишту на свијет је стигло седам беба, четири дјевојчице и три дјечака.

У Бањалуци је рођено 14 беба, од тога десет дјечака и четири дјевојчице.

- Од укупног броја, само пет родитеља имало је пребивалиште у Бањалуци, а остали су били из Приједора, Котор Вароша, Лакташа, Мркоњић Града, Санског Моста - навели су из Градске управе Бањалука.

У Приједору 9. јануара 1992. године рођено је пет беба, три дјечака и двије дјевојчице.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана