Село Нова Вес поново оживјело: Чеси на годишњицу посјетили огњишта

Д. Ј.
Село Нова Вес поново оживјело: Чеси на годишњицу посјетили огњишта

СРБАЦ - Село Нова Вес код Српца основали су чешки досељеници који су стигли на ово подручје крајем 19. вијека, у оквиру аустроугарског плана насељавања сељака, и чинили једну од најбројнијих чешких националних мањина у БиХ, а данас их је преостало свега двадесетак, који живе у шест домаћинстава.

Многи од њих одселили су се широм бивше Југославије, а неки и у западноевропске земље због боље егзистенције, а они који су остали углавном преживљавају од пензије или бавећи се пољопривредом. Да нису заборављени од рођака, пријатеља и комшија, потврдило је окупљање које је ових дана организовало удружење “Чешка беседа” из Нове Веси како би обиљежило 127. годишњицу од досељавања Чеха на ове просторе.

Предсједник удружења Вјекослав Кратофил каже да је на традиционално дружење стигло педесетак чешких потомака, што је мање у односу на раније године када их је било стотине, али је пандемија вируса корона спријечила многе из дијаспоре да обиђу огњишта.

- Окупљамо се једном годишње и евоцирамо успомене на прошла времена, када се доселило првих 25 породица из Чешке и Моравске области у ненасељено подручје којем су дали име Ново Село, у преводу Нова Вес. Први Чеси су стигли 1894. године, а већ до 1937. овдје је живјело близу 70 чешких породица које су прихватиле домаће обичаје и пренијеле локалним мјештанима своја знања, нарочито у погледу обраде земље и развоја инфраструктуре - рекао је Кратофил.

Велики дио Чеха у том времену живио је у Бањалуци, Приједору и Прњавору, али и у сусједној Хрватској, у Осијеку и Славонском Броду, одакле је дошао највећи број њих на дружење, водећи са собом и фолклорне ансамбле. Игра и пјесма орила се подмотајичким крајем до касних вечерњих часова, а пале су и сузе радоснице јер многи од њих годинама, па чак и деценијама, нису видјели породицу.

- Овдје сам одрасла и завршила школу, а када сам упознала садашњег супруга, који је поријеклом из Далмације, заједно смо отишли у Берлин, гдје и данас живимо. Сјећам се свега као да је јуче било, од старе породичне куће која је данас пуста, до пријатеља из дјетињства и првих љубави. Највећа радост ми је кад се сретнем са рођеним братом Иваном и његовом супругом и три кћерке који и данас овдје живе - каже Отилија Иванишевић.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана