Саборци чувају сјећање на Македонца који је дао живот за Српску
Бањалука - Први пут смо сусрели ратне другове нашег брата, а због дочека који су нам приредили његови саборци, њиховог односа према нама и када видимо да они још гаје сјећање на њега, осјећамо као да је Горан међу нама.
Овим ријечима близнакиње Слађана и Светлана и њихова млађа сестра Фросина из Куманова описују сусрет са бившим саборцима њиховог брата Горана који је као добровољац и припадник Првог батаљона Војне полиције Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске погинуо половином августа 1993. године на Путниковом брду код Добоја.
Слађана, Светлана и Фросина недавно су биле у Бањалуци гдје су их дочекали бивши саборци њиховог брата, који је дао живот за Републику Српску. Окупљени у Удружењу “Први батаљон Војне полиције Првог крајишког корпуса ВРС” сваке године половином септембра обиљежавају годишњицу формирања ове јединице и одају почаст за 69 својих сабораца погинулих у Одбрамбено-отаџбинском рату међу којима је и Горан Николић.
Слађана каже да су се обрадовале када су од новоизабраног предсједника овог удружења Раденка Пузића добиле позив да дођу у Бањалуку.
- Лијепо што су нас позвали да видимо гдје и са ким је био наш брат - прича Слађана, док се бивши саборци њеног брата утркују ко ће се прије упознати и фотографисати са сестрама њиховог Макија, како су га звали.
Од Горанове смрти је прошло 26 година, а најстрашније и најпотресније, каже Слађана, што свака сестра може да доживи је да изгуби брата.
- Не бих вољела да то доживи ниједна сестра на свијету. Зато нам дочек на који смо наишли међу Горановим друговима и ово што смо осјетили много значи, јер када видимо ове људе, осјетимо његов дух међу њима - каже Слађана, док њене сестре климањем главе потврђују да се у потпуности слажу с њом.
Она каже да је жеља њиховог брата била да остане да живи у Бањалуци.
- Када је он као добровољац отишао из Куманова у Бањалуку, ми смо се надале да ће кад заврши рат он да остане да живи овдје, јер му је то била велика жеља, а да ћемо му ми долазити у посјету. Нажалост, судбина је хтјела другачије - каже Слађана.
Најмлађа сестра Фросина се присјећа времена када им је јављено да је Горан, који је имао тек 22 године, погинуо.
- Ја сам прва преко телефона чула, али ни ја, ни сестре, ни родитељи нисмо вјеровали у то. Три дана послије тога, његово тијело је довезено у Куманово и тек тада смо постале свјесне да Горана стварно више нема. Наши родитељи су живи, а губитак сина јединца никада нису пребољели - казује Фросина.
Она додаје да је њихова мајка Српкиња и да је Горан био веома везан за њу и од малих ногу истицао српско поријекло, наглашавајући да је због тога и отишао у добровољце, али и промијенио презиме из Николовски у Николић како пише на споменику на кумановском гробљу на којем испод имена крупним словима пише “борац Републике Српске”.
Прави борац и друг
Раденко Пузић се присјећа да је Горан Николић или Маки, како су га прозвали због македонског поријекла, у батаљон Војне полиције стигао почетком маја 1992. године.
- Био је с нама током цијеле акције “Коридор живота”. Био је прави борац и прави друг. Погинуо је извлачећи тијело једног нашег борца - каже Пузић истичући да су се сви обрадовали, јер су након толико година упознали Горанове сестре.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
